Sedeći na krevetu uredne sobe, obojeni dečak pilji u zastavu svog omiljenog tima Njujork Niksi. Nosi dres Kristapsa Porzingisa, letonskog igrača koji je draftovan 2015. za 6,5 miliona dolara godišnje i koji pozajmljuje svoj glas reklami za Nacionalnu košarkašku asocijaciju (National Basketball Association, NBA): „To je oduvek bio moj san, od kada sam bio klinac. Uzeo sam loptu u ruke i više nikad joj nisam okrenuo leđa. Na kraju krajeva, ako naporno radiš, sve postaje moguće, čak i za igrača koji potiče iz malog letonskog grada“.
Amerika obožava podsticajne društvene priče. A košarka ih favorizuje. Janis Andetokumbo, nigerijski ulični prodavac bez dokumenata u Grčkoj, koji je naučio da igra 2007, deset godina kasnije postaje jedan od najboljih igrača lige. Jedan od najnižih sportista - Ajzeja Tomas – sa samo 1,75 metara je postao kandidat za titulu najboljeg igrača 2017. Dete maloletne majke smešteno u hraniteljsku porodicu – Lebron Džejms – se vraća u državu rođenja i daje gradu Klivlendu prvu sportsku titulu u pedeset godina (uzimajući u obzir sve sportove)...
Dobrodošli u profesionalnu košarkašku ligu gde ukupna vrednost timova ili „franšiza“ (36,3 milijarde eura) premašuje bruto domaći proizvod (BDP) Malija, Senegala i Burkine Faso zajedno. Zahvaljujući strategiji koju je osmislio Dejvid Štern (poverenik asocijacije od 1984. do 2014.) koja se usredsredila na pravljenje zvezda od igrača i na iznošenje na videlo njihovih društvenih putanja, novac je počeo da teče: godišnji prihod NBA franšiza je prešao od 150 miliona eura početkom 1980-ih na 5,5 milijardi u 2016. Novi ugovori televizijskog emitovanja, glavni izvor ove lavine zelenih novčanica, su dosegli zapanjujućih 24 milijarde dolara za 9 sezona.
Gledana i imitirana širom sveta, liga je veličala američki san meritokratije. „Dolazeći ko zna odakle“, „ovde će vas procenjivati prema vašim delima, a ne prema uverenjima ili izgledu“, bombardovala je porukama reklama dobavljača opreme Nike, brenda koji za 110 milijardi dolara tržišne kapitalizacije mnogo duguje narandžastoj lopti. Ali, da li je detetu iz siromašne četvrti zaista moguće da dođe do NBA?
Stanovništvo koje je tokom stoleća najmanje poraslo
S druge strane zatamnjenog stakla sale za trening Čikago Bulsa, tog martovskog dana 2017. Džimi Batler, Dvejn Vejd i Bobi Portis pumpaju mišiće. Teretanom odjekuju besne rime repera Ti Grizlija. Dok novopridošlica Kameron Pejn vežba u polju za trojke (više od 7 metara), pitamo da li možemo da razgovaramo sa Vejdom, zvezdom Bulsa, igračem koji je rođen u siromašnoj četvrti južnog Čikaga i koji se vratio kući kao heroj. „Nemoguće“, odgovara nam Kristen Dil zadužen za odnose sa javnošću. Onda pitamo za Batlera, koji takođe dolazi iz deprivilegovanog položaja. „On je već odgovarao novinarima u decembru na međunarodnom panelu. Poslaćemo vam Wordov fajl!“ Ni Francuz Žofre Lovernj nije dostupan.
Ima već nekoliko godina kako je istraživanje Međunarodne revije za sociologiju sporta zaključilo kako 66% crnih i 93% belih igrača dolazi iz privilegovanih pozicija. Još jedno istraživanje iz 2013. je potvrdilo ovaj zaključak. „Statistički podaci“, piše Set Stefen-Davidovič „ukazuju na to da socioekonomski kontekst iz kojeg budući igrači dolaze mnogo više određuju nego žeđ da socijalnim revanšom. (...) Crni igrači u NBA imaju 30% manju verovatnoću da ih je rodila samohrana ili maloletna majka nego ostali Afro-Amerikanci“.
Istraživač navodi ne-kognitivne sposobnosti čiji razvoj zavisi od socio-ekonomskog konteksta u kojem su igrači odrasli: istrajnost, autoregulacija, samopouzdanje, ali i visina, spretnost, fizička snaga ili refleksi. „Ishrana siromašne dece savremene Amerike je dosta ispod minimalnog nivoa, što neminovno utiče na njihov rast. Imaju veću stopu smrtnosti odojčadi i manju težinu na rođenju. Nedavne studije pokazuju da siromaštvo savremene Amerike utiče i na visinu stanovnika“, kaže statističar.
Istraživanje koje se 2016. pojavilo u naučnoj onlajn reviji eLife je potvrdilo da Amerikanci sve više dobijaju u širini nego u visini: u periodu od sto godina se prosečni Amerikanac survao sa 3. na 37. mesto najviših stanovnika planete (1,70 metara u 1914, a 1,73m u 2016). Stanovnici SAD su čak, prema ovoj studiji, najmanje porasli tokom stoleća, usled porasta nejednakosti i degradacije ishrane. Iako je sve više „malih“ igrača koji briljiraju na parketima, posebno zbog sve većeg značaja bacanja trojke u savremenoj igri, vrhovni kriterijum košarke i dalje ostaje visina. „Svaki dodatni inč [ekvivalent je 2,54 cm] duplira mogućnost integracije u NBA“.
U Indijanopolisu se igrači NBA ekipe, klub Indijana Pejsersi, nazivaju, kao i ostali stanovnici ove države, Huzerima (Hoosiers). Popularan film istoimenog naziva, koji je režirao Dejvid Enspag, priča o epskoj pobedi srednjoškolskog tima iz Indijane na državnom šampionatu, pobedi malog belog Davida protiv velikog crnog Golijata. Na stadionu Pejsersa se treba laktati ne bi li se postavilo pitanje najskupljem igraču franšize, sjajnom krilu Pol Džordžu. „Poštanski broj? Kakav poštanski broj? Nema potrebe za poštanskim brojem da bi se igrao basket“. Namešta se uz nervozni osmeh pored zida sa reklamom da bi otkrio logo penzijskog fonda Teachers Credit Union, blizak vrednostima Pejsersa: tačnost, lojalnost, poverenje, poštovanje, saradnja. „Prepreke? Ne, za mene nije bilo prepreka“. Malo dalje od grupe, Kevin Serafim, centar francuske ekipe, ne gleda na pitanje s visine, uprkos svojih 2,08 metara i odgovara: „Otac mi je bio vozač, a majka upraviteljica prodaje. Nikada nisam bio siromašan ni u bedi, ali nisam bio ni bogat. Društveno poreklo nema nikakve veze sa ovime. Samo treba igrati jako i šutirati u dupe saigrače na treningu. To je sve“.
Rođen u Gvajani, Serafim je deo (…)
