„Država opipava u mraku“, zabrinut je Sumelju Bubej Majga, koji je redom rukovodio službom bezbednosti, diplomatijom i vojskom Malija, suočen s ustankom fulanskih pastira koji još od 2015. godine žare i pale centralnim regionom Malija i prete bezbednosti čitavog potkontinenta. Preplitanje kriza u Sahelu, ali i „nedovoljna upućenost u pastirsku dinamiku“, smatra, otežavaju pokušaje da se ovaj požar lokalizuje. Poljoprivrednici i stočari koji praktikuju nomadizam ili transhumancu oduvek su se međusobno sukobljavali, posebno u Africi. Fulanski pastiri često su bili akteri „rasprava oko štete učinjene poljima, pristupa izvorištima vode i prolaza stoke“, kako nas podseća antropolog Sten Hagberg. Ti sukobi bi, međutim, ostali vezani za lokal i ne bi trajali duže od nekoliko dana, nakon čega bi svaki tabor prebrojavao svoje mrtve.
Sve brojniji i smrtonosniji konflikti od početka 2010. godine odneli su stvar na novi nivo. Uspon terorističkih pokreta, trgovina oružjem preko Sahela, ali i posledice klimatskih promena podstiču sukobe i menjaju im samu prirodu. Iako se Fulani mobilizuju da bi odbranili svoje interese, milicije koje se sukobljavaju u Zapadnoj i Centralnoj Africi instrumentalizuju njihove zahteve, preteći da situaciju otrgnu kontroli.
Fulani su pastirski narod, većinski muslimanske veroispovesti, a procenjuje se da broji oko trideset miliona ljudi (ne postoje precizni podaci), raštrkanih u nekolicini zemalja: Nigeriji, Gvineji, Senegalu, Kamerunu, Maliju, Nigeru, Burkini Faso, Čadu, Centralnoafričkoj Republici, Obali Slonovače, Mauritaniji, Gambiji i Gvineji Bisao. Poterani sušama tokom 1970-ih i 1980-ih, Fulani su otpočeli veliku sobu na jug. U razdoblju od četrdeset godina, klimatolozi su zabeležili vrtoglavo smanjenje padavina (u proseku -20%) u Sahelu. Žestoke suše usmrtile su na hiljade ljudi i milione životinja. Pored toga, Fulani su izloženi i neprestanom širenju poljoprivrednih površina, čime im se postepeno ograničava prostor za ispašu i transhumancu. Štaviše, prioritizovanje intenzivnog stočarstva marginalizuje nomade. Ostavljeni po strani da se njima bave razvojne politike, da rade ponekad i u zemljama čije državljanstvo ne poseduju, fulanski pastiri iskusili su šta znači živeti u neprijateljskom okruženju.
Kalašnjikovi pastirima
Fulanski pastiri spuštaju se sa severa u središnji, plodni region Nigerije, koji služi kao tampon-zona između muslimanskog severa i hrišćanskog juga. Osim klimatskih promena, oni pokušavaju da izbegnu i prekomerne ispaše na jednom mestu i, odskora, ubistva koja je počinio Boko Haram, islamistička sekta koja već osam godina proliva krv na severozapadu zemlje. Stočari (mahom nomadi i muslimani) i poljoprivrednici (sedentarni, mahom hrišćani) prepiru se oko zemlje i vode, u uslovima velike pljačke povezane s trgovinom stokom. Ubistva i uništenja dostigla su rekordne razmere u severnim i centralnim oblastima, u kojima je ubijeno nekoliko stotina ljudi. Tenzije su se proširile na južne države Nigerije.
Zapostavljen od strane političkih vlasti, koje imaju pune ruke posla s pobunjeničkim grupama u Delti Nigera i na severoistoku, ovaj rat koji ne izgovara svoje ime mogao bi da poprimi sasvim novu dimenziju. U centralnim regijama u toku je intenzivno religijsko tačkmičenje, kako su 2010. godine pokazali masakri u Josu (grad u središtu Nigerije), tokom kojih je ubijeno nekoliko desetina ljudi. Fulanski pastiri sa severa, žrtve zlobe koju su pokrenuli muslimani, optužuju se za saradnju s Boko Haramom, čijoj su surovosti ipak uspeli da umaknu.
Izbor Fulanca, Muhamadua Buharija, za predsednika Nigerije na izborima održanim 2015. godine nije uspeo da promeni percepcije spram ovog naroda. Novi državni šef nije se previše trudio da mobilizuje u prilog pastira iz svoje etničke grupe. U Nigeriji se, kao i drugim (…)
