Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KAKO PONOVO IZGRADITI SOLIDARNOST U FRANCUSKOJ?

Bitka za glasače ekstremne desnice

Medijska euforija koja je usledila nakon izbora Emanuela Makrona za predsednika Republike proteklog sedmog maja prikriva suštinu: među onima koji su upisani na glasački spisak, gotovo jedan od svaka četiri Francuza (22,4%) glasao je u drugom krugu za Marin Le Pen

Odmah na početku treba reći da 10,6 miliona ljudi nisu jednoglasno stali iza 144 predloga kandidatkinje Nacionalnog fronta (FN). Mnogi su tu kartu odigrali jer za njih predstavlja iskazivanje nezadovoljstva, neku vrstu lične i rehabilitacije vezane za njihove nade o životu, o radnim i komšijskim odnosima koji im čine svakodnevicu. Glasali su bez da su uvek bili upoznati sa programom FN, bez njegovog prihvatanja u potpunosti, katkad i bez želje da Le Pen uopšte dođe na vlast.

U vreme izbora FN uspeva da, varljivo, okupi pripadnike potčinjenih društvenih grupacija, ili potčinjene unutar dominantne grupacije, koji podjednako osećaju da su zabranjeni, diskvalifikovani, prokleti, odbačeni u odnosu na sve koristi ovog sveta. Te raznolike društvene grupacije glasaju za drugačije ciljeve, ili iz protivrečnih motiva. Da bismo ih razumeli, moramo pristati da čujemo pedesetosmogodišnjeg mehaničara Draginjona, čiji je profesionalni život izrezbaren prekidima, koji je „triput izašao iz bankrota“, uz „rad, rad, rad, bez ikoga da pomogne, nada, pa tako sve vreme plaćaš, baš sve vreme, za lezileboviće koji žive lagodno“. „Srećom, Le Pen će lenštinama saseći dodatke“, dodaje, mada „odlazak u penziju sa 60 godina, to ne razumem, to podstiče lenstvovanje“. On nema „ništa protiv stranaca“, njegova „dva zeta su Alžirci i održavaju garažu u životu, bez njih bi se sve sjebalo“.

Valjalo bi čuti i ovog četrdesettrogodišnjeg, godinama nezaposlenog bebisitera – „čim imam gazdu, odmah ga napadam“ – koji živi u Mulen ruu, smeštaju za ljude s niskim primanjima (HLM), u Laonu i koji se bori protiv „svih sorti stranaca, koji po ceo dan vise na stepenicama, a noću voze skutere ili rade nešto još gore i donose prljav novac roditeljima koji ionako primaju pomoć, samo se zevzeče okolo… dok smo mi šest godina čekali na HLM, a što se pomoći tiče, možeš da se slikaš“. On smatra da „Marin, što je tužno, previše daje gazdama, gazde imaju sve a ti nemaš ništa, ti samo ima da se povinuješ“. Moramo da čujemo i ovog sina osiromašene versajske aristokratije, zamenika upravnika zatvora, razvedenog od jedne Kolumbijke „koja je tamo bila doktorka, ali ovde ne, koju sam ja izdržavao“: on se odlučio da glasa za „Le Pen jer [Fransoa] Fijon nije bio iskren“ i tvrdi da su „delikventi pre svega imigranti“. On nije hteo „da FN pobedi: napuštanje evra ili El Homri zakona, to je sumanuto“, ali priželjkuje „šok, da stranci poštuju Francusku, da poštuju nas i da povratimo vrednosti i nekadašnju veličinu“.

Atomizovani radni kolektivi

Iako homogen po pitanju toga da okuplja mahom ljude kojima je sreća okrenula leđa, koji nisu iz gradova i ne poseduju diplome, birački konglomerat FN-a raznovrstan je i podeljen. U njemu se ujedinjuju društvene kategorije čiji su interesi često u suprotstavljenim taborima. Pripadnici samostalnih profesija, iz principa protivni pomoći i socijalnoj zaštiti, stoje rame uz rame s radnicima kojima smeta „zloupotreba“ pomoći „među imigrantima“, ali im ni na trenutak ne pada na pamet njeno ukidanje, budući da im od nje zavisi opstanak. Sitne gazde i samozaposleni koji glasaju za Le Pen ne dele poglede radnika spram plata, radnih uslova i otpuštanja. Pa ni o pomoći nezaposlenima i bolesnima, javnim službama itd.

Politički informisani i angažovani izveštaj mogao bi nas navesti da pomislimo da je za poraz FN-a dovoljno prokazati njegove nekonzistentnosti, njegovu ksenofobiju i „dilove“, pa da se konvertuju svi oni zlonamerni koji pogrešno glasaju. Tako nešto bilo bi čist idealizam, intelektualizam.

FN-ov skor neće se umanjiti sve dok se na radnom mestu, među radnim stanovništvom, na različite načine ali svakako posvuda, podstiče logika svako za sebe, i da svako „u svom sranju“ živi izolovan. Osećaj bespomoćnosti, nesigurnosti i pratećeg rasta konkurencije neće prestati da hrani glasove za Le Pen.

Liberalne „modernizacije“ u suštini uništavaju karijere i onemogućavaju zamišljanje budućnosti. One atomizuju radne kolektive, svakoga pojedinačno zatvaraju u sopstvenu patnju i čine da je ne vidimo kod najbližih. U velikim prodajnim lancima. menadžeri pridošli iz poslovne škole pretvorili su supermarkete u „centre profita“, maksimalnog (…)

Obim celog teksta : 2 125 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Vili Peltje

je urednik, zajedno sa Žerarom Možeom, zbornika Les Classes populaires et le FN. Explications de votes, Éditions du Croquant, kol. „Savoir/agir“, Vulen sur Sen, 2016.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst