U njihovim očima oluja je prošla; izbor Donalda Trampa i Bregzit kao da su došli niotkuda. Velika pobeda Emanuela Makrona razgalila je lidere Evropske unije. Jedan od njihovih zakletih komentatora, kipeći od sreće, to čak smatra „prvom odlučnom branom protiv populističkog talasa “. Gledajući kako da iskoristi trenutak, nestrpljiva Evropska komisija pokušava da novim vladarima Francuske, kojima je na meti zakon o radu, tutne u ruke svoj neoliberalni program. U Parizu će, dakle, identičnu političku orijentaciju sada oteloviti jedan mlađi, kultivisaniji i čovek ne tako radikalno lišen maštovitosti i harizme kao njegov prethodnik; čuda komunikacije i „taktičkog glasanja“ omogućila su da se ova sitna promena preobuče u istorijski preokret koji otvara kapije hrabrima. Brisanje podela između dva tabora, kom zapadna štampa piše hvalospeve ničice padajući pred svojim novim genijem, još jedna je uobrazilja: francuska levica i desnica drže se iste politike još od 1983. godine. Čitave sekcije i jedne i druge naći će se u istoj vladi, a sutradan i u istoj skupštinskoj većini. Sada je svakako sve jasnije, ali ništa više od toga.
Okorevanje korumpirane španske desnice na vlasti, pobeda liberala u Holandiji, potencijalno nepromišljeno obećanje novog mandata britanskim i nemačkim konzervativcima, sve to sugeriše da je vreme gneva koje je obeležilo prošlu godinu sada iza nas, usled nedostatka adekvatnih političkih ispostava. Makronova pobeda pod plavo-žutom zastavom i njegova momentalna poseta Berlinu svakako ukazuju na to da će se punom parom nastaviti u pravcu koji zagovara kancelarka Angela Merkel. Što se Grka tiče, oni su upravo sasekli penzije za devet odsto; eksperti se prepiru samo oko toga da li je u pitanju trinaesta ili četrnaesta takva seča. Što se Trampa tiče, čiji su pojedini hirovi i buncanja na trenutak zabrinuli zapadne lidere, normalizacija njegovog prisustva prilično je uznapredovala; ali su i prepreke organizovane, za slučaj da zatrebaju. On nije ništa veća (…)
