Ko su francuski intelektualci? Prema Rečniku francuskih intelektualaca Žaka Žilijara i Mišela Vinoka (2002, Seuil) radi se o retkoj i demografski ugroženoj figuri kojoj pripada nekih 140 živih intelektualaca, prosečne starosti 74 godine... To je veoma mala skupina u poređenju sa kohortom „umnih radnika“ koja uključuje 12 000 istraživača u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (Centre national de la recherche scientifique, CNRS), 50 000 univerzitetskih predavača i istraživača, hiljade umetnika, pisaca, novinara itd.
Razlike u brojkama pokazuju da su „intelektualci“ neodređena kategorija (za razliku od pravnika i lekara koji su pravno i profesionalno određena kategorija), čije definisanje je i podvig i bojno polje. Ono je podvig jer, ako ne prihvatimo kao dovoljni imenitelj da je reč o onima koji rade umni posao i kao takvi se pojavljuju u javnosti, teško je videti šta je princip klasifikacije koji ujedinjuje medijskog esejistu, fizičara nobelovca, reditelja, vladinog savetnika, genetičara, antropologa ili pesnika. Ono je takođe i bojno polje jer, od afere Drajfus preko Alžirskog rata do novembarsko-decembarskih štrajkova 1995, ova grupa duguje svoje postojanje uzastopnim javnim protestima koji ocrtavaju uslove i linije podela. Definicija intelektualaca, dakle, direktno zavisi od rada onih koji imaju praktični interes od njihovog postojanja, čega je pomenuti rečnik posebno amblematičan primer.
Inauguralni akt na koji se učestalo poziva je bila Drajfusova afera, kada je ustoličen pojam i kada su etablirani uslovi intervencije „intelektualaca“ u domenu političke zajednice na osnovu vrednosti koje su omogućavale reviziju procesa: univerzalnost, nepristrasnost, razum... Pozdravljeno od strane Klemansoa i prezreno od strane antidrajfusovaca koje je razjarila ova spontana generacija „super-ljudi“, „rođenje intelektualaca“ nije bilo ni jedinstveno ni slučajno. Zolin poziv, olakšan naučnim stolećem koje je osnažilo njegove argumente i pripremljen novorođenom nezavisnošću mislioca i stvaraoca, je naišao na povoljnu političku konfiguraciju: na obilje štampe i na nekoliko političara voljnih da sarađuju sa novom vrstom pomoćnika. Ovi ljudi su oko slučaja Drajfus zajedno i nehotimično stvorili novu poziciju u javnom prostoru: intelektualca, podrazumeva se na levici.
Potom je autoritet pripisan novoj ulozi stvorio konkurentne figure intelektualaca, uključujući „revolucionarne intelektualce“, „specifične intelektualce“ i „državne intelektualce“. Iako ove kategorije nisu nepropusne, one pokazuju da pored legitimiteta pozicije „intelektualca“, koji uvek dolazi iz naučnog sveta, smisao figure, međutim, od početka dolazi izvana: od partije, države, javnosti... Otuda i stalna napetost između naučnika i političara koja obeležava aktivnost intelektualca.
Figura „saputnika“ koju je popularizovao Sartr [iako nije bio član PCF, Sartr je sebe smatrao „saputnikom“ partije, prim.prev.], figura „sprecifičnog intelektualca“ koju je branio Fuko ili figura „kolektivnog intelektualca“ koju je razvio Burdije su načini rešenja ovih napetosti i pokušaji nametanja upotrebe razuma u politici naspram političke upotrebe razuma (videti dodatak). Ali potrebno je ulagati ogroman naučni napor kao protivtežu ne bi li se izbegla sredstva priznanja (urednička, medijska ili politička) instalirana na rubu intelektualnog polja. Bogatstvo kategorije „intelektualci“ je upravo išlo u korist onima koji kontrolišu instance reprodukcije, širenja i popularizacije (…)
