Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SNOBIZAM DEMOKRATA IDE NA RUKU DESNICE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Mobilizacija naroda protiv intelektualaca

Još od kraja XVIII veka, „elita“ se u Sjedinjenim Državama definiše kao „snishodljiva, rasipnička, veštačka, ženstvena, manipulativna, više intelektualna nego praktična i zavisna od rada drugih“. Konzervativni i religijski „populizam“ iskoristio je ovaj kulturni fond kako bi njegove nosioce lišio ekonomske moći, a žaoke mu usmerio na „učenu i nemoralnu“ elitu, navodno neprijateljski nastrojenu spram patriotskih zajednica uronjenih u jednostavnost i vrline

Desnica Sjedinjenih Država najviše je profitirala od animoziteta koji „intelektualci“ bude među desetinama miliona Amerikanaca. Tako je novembra 2004. godine, u toku predsedničke kampanje, Džordž V. Buš bio izjednačen sa svojim rivalom među belim srednjoklasnim glasačima sa fakultetskom diplomom. Međutim, među glasačima iz iste rasne i socijalne grupacije, samo bez diplome visokih studija, on je desetkovao demokratu Džona Kerija.

Iako je „antiintelektualizam“ prastari žanr, oni koji ga najspremnije otpisuju otkrivaju izvesni „rasizam inteligencije“, i dalje živ među prosvećenim manjinama. Pre nekoliko godina otkrili smo i neke koji Bušovu izbornu pobedu pripisuju opadajućem intelektualnom količniku birača. Republikanci nisu mogli ni da sanjaju jedan do te mere glupav upitnik, tako podesan za učvršćivanje predstave o njima kao o pešadiji običnih ljudi koji privređuju sa svojih deset prstiju.

Iako je kritika učene i prezrive elite postala jedinstvena tema desnice, pa čak i „pužadističke“ ekstremne desnice, nije oduvek bilo tako. Kada su početkom XX veka američki sindikalci napali vlasnike kapitala, nisu propustili da na spisak svojih neprijatelja dodaju visoke funkcionere i intelektualce. Deo repertoara zadržali su i za akademike i novinare sposobne da pronađu sva „racionalna“ opravdanja za odluke gazda, pod uslovom da služe njihovim interesima i hvale njihovu genijalnost.

Krajem 1930-ih godina, američka desnica učvrstila se više nego ikad u niši averzije prema intelektualcima. Predstavljala ih je kao one koji ujedno preziru religijsku moralnost i zdrav razum, te brane centralizaciju vlasti u rukama onih koji stoje u posedu znanja. Kažnjeni zbog asimilacije u svet propalog krupnog biznisa (kriza iz 1929), republikanci su se ponadali – kad pre! – da će proletarizovati svoj identitet nudeći sopstvenu interpretaciju unutrašnjeg rata između kultura. Njihov kandidat, Vendal Vilki, 1940. godine razjareno je uperio prstom na kosmopolitske, fakultetski obrazovane savetnike svog suparnika, predsednika Frenklina Ruzvelta: „Pogledajte kakvi ga ljudi okružuju. Sve sami cinici koji ismevaju naše proste vrline. Oni misle da je narod, da je većina nas isuviše glupa da razume. Oni misle da su oni, inteligencija, ti koji treba nama da vladaju. Vratite nam našu zemlju! Ona pripada nama.“

Budući da je vodio nastanku čitave mreže federalnih agencija koje službenike i menadžere šalju na uzglavlje umirućeg kapitalizma, Nju dil teško da je mogao da isključi ovu paklenu mašinu „vezivanja ideje progresivizma za snishodljivost intelektualaca. To će Demokratsku partiju decenijama proganjati.“

Jedan za drugim, Džozef Makarti, Bari Goldvoter, Džordž Volas, Ričard Nikson, Ronald Regan i Džordž V. Buš hrlili su pravo u ove procepe, istovremeno ih proširujući. Svaki je na svoj način sebe predstavljao kao glasnogovornika tihe većine koju vređaju odluke funkcionera, sudija, stručnjaka i nadmenih intelektualaca. „Istina je takva“, objašnjavao je 1976. godine Regan, „da Amerikanci moraju da naprave izbor između dva suprotstavljena gledišta. Jedno se oslanja na škrabala iz Vašingtona i na one koji grade zamkove po Španiji; drugo veruje u kolektivnu mudrost naroda i u njegovu privrženost američkom snu. Jedno zahteva još poreza i još potrošnje, dok drugo ima poverenja u zdrav razum naroda. Oni na suprotnoj strani [demokrate] misle da će rešenja za probleme naše nacije pronaći u beleškama psihijatara, u dosijeima prosvetitelja, ili budžetima birokrata. Mi, mi verujemo u rad radnika, u inicijativu preduzetnika i u savet sveštenika.“

„Birokrate“, „psihijatri“, „prosvetitelji“: stigmatizovana elita možda nije nužno bogata, ali jeste kultivisana. Za američku desnicu ključ je u tome da se pripadnost narodu – mešavini radništva, preduzetnika i sveštenika – više ne određuje na osnovu prihoda, već ukusa. Ukratko, erudicija i kosmopolitizam protiv jednostavnosti i tradicije. Ronalda Regana i Džordža V. Buša mogu da okružuju gazde-milijarderi, ali oni će ih i pored toga primati obučeni u džins dok čupaju korov na svom ranču. Nasuprot njih, Keri je tečni govornik francuskog… Tomas Frenk rezimira: „Za konzervativce se društvena klasa zapravo ne odnosi na novac, mesto rođenja ili profesionalni angažman. Ona se svodi na to kakav auto voziš, gde ideš u kupovinu, kako se moliš, pa tek onda na to čime se baviš i koliko zarađuješ. Nije sam rad to što nekoga smešta među proletarijat, već smernost, odsustvo pretencioznosti …“

Ali, nije li taj rečnik zastareo? To ne bi imalo tolikog značaja da deo intelektualne levice nije doprineo smirivanju socijalnog pitanja prevashodno se fokusirajući na mahom hermetične analize identiteta, roda i kulture. Za to vreme, demokratski lideri su se u očima naroda isuviše vezali za interese privilegovanih da bi sebi dopustili ponovno pokretanje pitanja klase u bilo kom kontekstu. Kao da sve to nije bilo dovoljno, i sami „progresivci“ su pohrlili da potvrde podmetačinu o kulturnoj nadmenosti za koju su sumnjičeni. Tako se, na primer, 1968. godine južnjak Volas, segregacionistički guverner Alabame, koji nije baš važio za velikog gurmana, pohvalio kako stavlja „kečap preko svega“. New York Review of Books, časopis prekvalifikovanih intelektualaca, pomislio je da bi bilo baš zgodno ismejati ga sledećim rečima: „Njegovo prirodno stanište je trošni hotel, a jeftin obrok omiljena pauza.“ Kako da vam kažemo, nemaju svi priliku da u francuskom restoranu na Menhetnu večeraju sa profesorom sa Harvarda.

Socijalna razdaljina između levice i dela naroda istinski se povećala s Hladnim ratom. Kada je, devetog februara 1950. godine, Makarti održao svoj čuveni govor u Solt Lejk Sitiju, ko su za njega bili tih pedeset sedam visokih zvaničnika Stejt departmenta – tada predvođenog demokratom Dinom Ejčisonom, kog je pratio glas „pompeznog diplomate u prugastim pantalonama“ – koji su špijunirali za Sovjetski Savez? Kojih pedeset sedam (...)

Obim celog teksta : 2 866 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Serž Alimi

PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst