Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POZORIŠTE

Smeh Bertolta Brehta

Zbog toga što je gledaocu omogućio zadovoljstvo oslobađanja od lažne očiglednosti koju skriva raspored mesta, Bertolt Breht je otvorio radikalno novo polje pozorišne reprezentacije - u pogledu forme i u pogledu svrhe. Ovaj veliki potres je u Francuskoj slavljen od samog otkrića, a onda je malo po malo neutralizovan. Njegov stidljivi povratak predstavlja znak smelosti radosnog mišljenja.

Bertolt Breht je u Francuskoj otkriven 1954. sa predstavljanjem komada Majka hrabrost i njezina deca u izvođenju Berlinskog Ansambla na Međunarodnom festivalu teatra u Parizu. To je bio događaj bez presedana. Théâtre national populaire (TNP), pozorišta nastala decentralizacijom i razne trupe: svi su pozdravili i odmah podržali revoluciju koju je nemački pisac dao pisanju i teatarskoj praksi. Elan će, međutim, postepeno izbledeti i izazovi njegovog rada će postati skriveni, a ponekad i iskrivljeni. Razlozi za ovo brisanje osvetljavaju i fenomen današnje inverzije: povratak Brehta.

Ono što je pozdravljeno 1950-ih godina (i jednako tako energično osporavano, naročito u desnim listovima poput Le Figaro) jeste radikalnost estetike koja nosi marksističko tumačenje sveta i umetnosti. Pacifistički anarhista koji je postao marksista, nepartijski komunista i prijatelj Valtera Benjamina, Bertolt Breht (1898-1956) je zajedno sa svojom ženom – glumicom Helen Vajgel – proveo 14 godina (od 1933. do 1947) u egzilu, najviše u Skandinaviji i u Kaliforniji. Godine 1949. je odlučio da se vrati u Berlin i ostane u Nemačkoj Demokratskoj Republici (NDR) ne bi li radio sa grupom koju je osnovao: Berlinski Ansambl. Po Brehtu, nema razlike između invencije novih formi i propitivanja buržoaskih istina, između odbijanja dominantnih kodova reprezentacije i odbijanja kapitalističkog poretka. To je bilo udaljeno, veoma daleko od zvaničnog socijalističkog realizma.

Brehtov projekat je proizveo šok, pokazujući kako „ne postoji ’suština’ umetnosti, već svako društvo mora da izmisli umetnost koja će se na najbolji način roditi iz sopstvenog oslobađanja“, prema formuli Rolana Barta. Isti taj Bart pozdravlja radikalnost Brehtovog osporavanja umetnosti „u pogledu onog starog pitanja kada smo imali najbolje razloge da verujemo kako je svet ’prirodan’“. Ističe neke karakteristike Brehtovog teatra: „Naučio nas je, uprkos tradiciji, da publika mora barem delom biti angažovana u predstavi da bi ’znala’ šta se prikazuje, a ne da bude pasivna; da glumac mora stvoriti ovu svest dovodeći u pitanje svoju ulogu, a ne otelovljujući je; da se gledalac nikada u potpunosti ne sme identifikovati sa junakom, kako bi uvek ostao slobodan da procenjuje uzroke, kao i lekove za svoju patnju“. Jedan drugi veliki francuski kritičar, Bernar Dor je ovaj teatar opisao kao „poduhvat razuslovljavanja i destrukcije ideologija“.

Dok se Berlinski Ansambl tri puta vraćao u Francusku u periodu između 1955. i 1960. – sa komadima Kavkaski krug kredom, Majka, Galilejev život i Zadrživi uspon Artura Uija – brehtovski uticaj nije prestajao da raste. Komunistička partija Francuske je tada imala brojne „saputnike“ među intelektualcima i umetnicima; pitanje političkog angažmana umetničkog dela nije bilo shvatano kao nešto što se ne podudara sa umetnošću.

Baš kao i teren koji ga je omogućio, Brehtov uticaj je nestao tokom 1970-ih. U ime osude staljinizma i dvostrukog totalitarizma kojeg predstavljaju zajedno fašizam i komunizam, komunizam je izgubio legitimitet. Evolucija će se završiti padom Berlinskog zida 1989. i kolapsom sovjetskog bloka dve godine kasnije. U polju kulture, nove struje slave instinkt i spontanitet. Brane telo naspram teksta: Brehtov politički teatar više nije među političkim (...)

Obim celog teksta : 1 568 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Mari-Noel Rio

je spisateljica.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst