Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KRŠENJE LJUDSKIH PRAVA TOKOM GRAĐANSKOG RATA

Šta znače tela u El Salvadoru

Snage bezbednosti su pre trideset godina u šest malih sela masakrirale hiljadu ljudi, čija se tela sada iskopavaju. Ipak, zajednice kojima su pripadali su nepovratno uništene.

El Mozote je bio grad duhova kada su ljudi počeli da se vraćaju u njega 1992. godine, na kraju građanskog rata u El Salvadoru. Kosturi i nagazne mine krasili su tlo, a korov ruševine. Crkva je sravnjena sa zemljom, polja su bila zapuštena, a škola se obrušavala od eksplozije bombe. Društvena potka sela bila je uništena, onoliko koliko je zavisila od najviđenijih članova zajednice koji su počivali u plitkim grobovima. Tokom tri decembarska dana 1981. salvadorski vojnici, naoružani i obučeni od strane Amerikanaca, streljali su, zaklali i zapalili više od hiljadu civila u El Mozoteu i još šest okolnih sela u nameri da poraze levu gerilu. Oni koji su preživeli sve to proveli su deset godina u pećinama i izbegličkim kampovima, ali su se sada polako vraćali.

Rosario i njeni preživeli braća i sestre okupili su se u La Hoji, selu ispod El Mozotea, povodom podele roditeljske zemlje. Vojnici su im ubili majku, dve sestre i još 20 rođaka. Okupljanje je bilo napeto i bez jasnog zaključka, da bi se nekoliko godina kasnije Rosario i njena sestra Fransiska našle u sukobu povodom malog parčeta zemlje na brdu. Rosario je dobrovoljno pomagala katolicima, dok je Fransiska prešla u evangeliste. Rosario je imala sina koji je poginuo na strani pobunjenika, dok je Fransiskin zet služio vojsku neko vreme. Obema je ona druga bila kriva za to što im je majka stradala. Kako su godine prolazile, postale su poznate kao sestre-rivalke koje žive na puškomet jedna od druge, iako ne pričaju.

Rozario i Franciska su „pravilo, a ne izuzetak“ među žrtvama kršenja ljudskih prava tokom građanskog rata u El Salvadoru, tvrdi Sol Janjes, španska psihološkinja i predavačica na Centralnoameričkom univerzitetu, jezuitskoj školi u prestonici San Salvadoru. Međuamerička komisija za ljudska prava je 2006. prihvatila davno podnetu peticiju organizacije Tutela Legal – kancelarije za ljudska prava Rimokatoličke crkve – protiv vlade El Salvadora za organizovanje, prikrivanje i nepokretanje istrage masakra u El Mozoteu. Od Janjes su tražili da učestvuje u svojstvu stručnog svedoka. Tokom dvanaest meseci, Janjes je, idući od vrata do vrata, razgovarala sa ukupno 211 ljudi – koji su preživeli masakr ili su u srodstvu sa žrtvama – i rukovodila je nizom grupnih sesija, kao i dvema seoskim skupštinama. Pošto lako pristaje da bude rame za plakanje, stanovnici El Mozotea bi joj rado otvarali vrata i nudili je kafom, ali je bilo i onih koji su se plašili da progovore. Ubeđivanje ljudi da dođu na grupne sesije je bilo skoro nemoguće. Janjes nikada nije videla toliko podeljenu zajednicu.

U aprilu 2012, Rosario i još dve žene koje su preživele masakr su, u pratnji Janjes, otišle u Međuamerički sud za ljudska prava u Ekvadoru. Bio je to prvi put da lete avionom. Rosario, sitne građe, gledala je pravo ispred sebe dok je sudijama pričala kako je, zajedno sa mužem i troje male dece, pobegla u pećinu iznad La Hoje čim je čula pucnjavu. Pričala je i kako su se krili u jednoj klisuri čitavih šest godina, jedući samo šećernu trsku i kornjače. Kada je završila, sudija ju je pitao zašto je izabrala da živi takvim životom, umesto da se spusti u neko mesto podno planine. Drhtavim glasom je rekla da su se „plašili da će ih ubiti kao što su ubili ostatak porodice“. (U povratku u El Salvador, obezbeđenje na aerodromu joj je pronašlo nož u rancu, na šta je Rosario pitala: „A kako drugačije da se odbranim?“)

„Uprljano masakrom“

Janjes je sudijama saopštila da je većina žrtava ispoljavala simptome posttraumatskog stresnog poremećaja, depresije, anksioznosti i psihosomatskih oboljenja: „95% žrtava svakog dana razmišlja o masakru, čak i nakon 30 godina; 85% ima noćne more i snove o onome što se dogodilo“. Ako je to istina, onda je oko 200 ljudi, koji žive u krugu od kilometar, razmišljalo o najgorem danu u životu ukupno 12892 dana.

Nakon masakra, članovi porodice i prijatelji rasuli su se po čitavoj zemlji, živeći usamljene živote ispunjene strahom, često pod vojnom čizmom. Glavna taktika preživljavanja bilo je da se ne veruje nikome i da se gledaju svoja posla, što je vremenom prešlo u refleks i zadržalo se i po povratku preživelih u svoja sela. „Sve kolektivno je uprljano masakrom“, kaže Janjes.

Janjes je sud izvestila da su ljudima iz El Mozotea i okolnih sela neophodne dve stvari za proces oporavka: pravda i obeštećenje. Pravda, da bi im se povratilo poverenje u državne institucije, a obeštećenje da bi im se povratilo poverenje u druge ljude. Sud je 25. oktobra 2012. godine naložio El Salvadoru da ponovo istraži masakr, isplati nadoknadu preživelima i članovima porodica žrtava i sprovede opsežan razvojni program borbe protiv posledica tridesetogodišnjeg privrednog i društvenog propadanja. Država je odugovlačila, prvo za mandata predsednika Maurisija Funjesa, a onda i za vreme predsednika Salvadora Sanćesa Serena (pritom, obojica pripadaju levičarskom FMLN – Nacionalnom oslobodilačkom pokretu Farabundo Marti). Ispunili su ne tako zahtevna obećanja – izgradnju bolnice, snimanje dokumentarca Memory of the Fireflies – ali nisu nimalo radili na otvaranju nove istrage, vadeći se na zakon o amnestiji i nedostatak sredstava.

A onda je 5. aprila 2015. u La Hoju stigao konvoj kamiona sa državnim obeležjima. Rosario je čula potmuli zvuk motora i pomislila da kamioni nose vojnike i mitraljeze, kao pre trideset godina. Dok se trudila da se sabere, zazvonio joj je telefon preko koga joj je državni tužilac objasnio da kamioni nose istražitelje i ašove. Došlo je vreme da se iskopaju tela.

„Praštaj i zaboravi“

Davne 1972. godine, u jednom rudniku uglja u Zapadnoj Virdžiniji (SAD), došlo je do pucanja nasipa kroz koji je pokuljalo oko 500 miliona litara otpadnih voda i poplavilo dolinu u Bafalo Kriku, što je za posledicu imalo 125 smrtnih slučajeva i hiljade uništenih kuća. Advokati oštećenih su unajmili sociologa Kaja Eriksona da prouči ljudsku štetu nastalu usled poplave, zbog čega je iznos obeštećenja iznosio 13,5 miliona dolara. Erikson je u svom radu iz 1976. godine, Sve pred sobom: uništavanje zajednice u poplavi u Bafalo Kriku, zapisao da je otkrio dokaze kolektivne traume. Za razliku od katastrofa koje su podstakle solidarnost, za šta je primer 11. septembar, ova poplava je ostavila pustoš ne samo u pogledu materijalne štete, već i uništenih veza, rutina, običaja i poverenja. Nema zajednice koja može da preboli to ako i sama nestane.

Španski psiholog i jezuitski sveštenik Ignjasio Martin-Baro bi razumeo pojam kolektivne traume. Martin-Baro je predavao na Centralnoameričkom univerzitetu kada je izbio građanski rat u El Salvadoru 1980. godine i sâm je mnogo pisao o njegovim psihosocijalnim posledicama. „U društvu u kome je upotreba nasilja kao sredstva za rešavanje problema prešla u naviku, ljudski se odnosi gase“, upozorio je u jednom tekstu iz 1984; u tom bi smislu reaktiviranje ovih odnosa posle rata zahtevalo napore velikog broja psihologa.

Rat se, ipak, nastavio još skoro deset godina, sve do neuspele ofanzive pobunjenika i ubistva šestorice (…)

Obim celog teksta : 3 699 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Sara Ester Maslin

je spisateljica, a trenutno živi i radi u San Salvadoru, gde piše knjigu o porodicama iz El Mozotea.
PREVOD: Vuk Vuković

Podeli ovaj tekst