Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MEDIJSKI INTELEKTUALCI I MOZGOVI IZ SENKE

Tu smo gde smo…

Sudeći prema pojedinim vestima, izgleda da se ponovo nešto, Prustovim rečima, „u Francuskoj promenilo “. Kao i uvek, stvar je u tome da shvatimo da li su te promene stvarne, a ne tek nečiji utisci, a posebno ne utisci novinara – kojima je posao da nam u svakom bogovetnom trenutku između ostalog objašnjavaju i ideje – o tome da je do neke promene došlo.

Nije novost da smo već duže vreme u stagnaciji, pa čak i zabrinjavajućem padu. Toga su svi prilično svesni. Čak ni Pjer Nora, odgovarajući na knjigu Perija Andersona, nije pronašao ništa bitno da zameri njegovom opisu intelektualne bede današnjice: „Delim njegovu načelnu dijagnozu malaksalosti i kreativne anemije u Francuskoj, s tim da ono što on podrugljivo naziva francuskim ‛raspadom’ mene zapravo pogađa, a i klonio bih se reči ‛katastrofa’ umesto koje mi se boljom čini ‛metamorfoza’ “.

I pored svega toga, čini se da najgore tek sledi. Da li je katastrofa ili, elegantnije, metamorfoza ova poslednja promena o kojoj nas kulturni magazini obaveštavaju, naime to što se intelektualci – kojima i pored toga što im se ugled nikako ne može porediti s ugledom njihovih slavnih prethodnika, ne manjka prestiža, moći i medijske naklonosti – više ne ustežu da se otvoreno izražavaju na način koji bi se mogao okarakterisati kao „neoreakcionaran“? „Nakon decenija dominacije progresivnih snaga“, objašnjava jedan vrhunski stručnjak, „imamo intelektualce nove desnice, koja je, u ime otvorene rasprave o sirotinjskim predgrađima i ‛mržnji prema Zapadu’, prigrlila skretanja većine, rizikujući da proširi pukotine u francuskom društvu “.

Nakon što je konstatovao da je smrt sustigla gotovo sva velika imena francuske misli (Rolana Barta, Žaka Lakana, Rejmonda Arona, Mišela Fukoa, Fernana Brodela, Gi Debora, Žila Deleza, Žan-Fransoa Liotara, Pjera Burdijea, kojima se, ubrzo nakon objavljivanja njegove analize, pridružio i Žak Derida), Peri Anderson primećuje da nijedan francuski intelektualac nije stekao ni približnu međunarodnu reputaciju, te da o tome koliko smo nisko spali najbolje govori nesrazmerna važnost koja se pripisuje intelektualcima poput Bernar-Anri Levija: „Teško bi bilo zamisliti radikalniji preokret standarda jedne nacije po pitanju ukusa i inteligencije od pažnje koja se u francuskoj javnosti pridaje toj teškoj budali, uprkos nebrojenim dokazima njegove nesposobnosti da ispravno obradi neku činjenicu ili ideju. Možemo li da zamislimo takvu jednu karikaturu u nekoj drugoj velikoj zapadnoj kulturi danas?“

Poput autora tih redova smatram da je odgovor na ovo pitanje očigledno negativan, iako je podjednako jasno da to samo po sebi ništa ne govori. Našem dobu, kako je to Karl Kraus govorio, najdraži je svršen čin, posebno onaj nečije već dostignute slave ili srednjovekovne važnosti; skepticizam predstavnika univerziteta i nauke neće omesti njegov dubok san u kome sebi govori: „Srećni smo da imamo jednog univerzalnog čoveka i genija koji, maestralnije od Arnhajma iz Čoveka bez svojstava, uspeva da u sopstvenom biću ostvari veliku sintezu Kulture i Ekonomije, Duše i Biznisa!“

Upravo u času kada je dvoje novinara objavilo delo koje iznova odbacuje „jednu francusku prevaru “, medijska moć, koja snosi glavnu, ako ne i jedinstvenu, odgovornost za fabrikaciju te prevare, na koju neki od njenih predstavnika svako malo dižu ton (ali uzalud), posve očekivano pohrlila je u veličanje povratka čuvenog profesora Obnubija na Ostrvo pingvina, profesora koji je otišao u posetu najvećoj od savremenih demokratija, koji se otisnuo u pravcu Nove Atlantide ne bi li istinski razumeo njen politički, ekonomski, društveni i kulturni sistem, pre nego što će ga njenom stanovništvu velikodušno objasniti. Ne znam da li je ovog puta bio u stanju da bar nešto razume o problemu na koji se namerio. Malo verovatno. No, to ionako nije važno. On se sada nalazi na poziciji koju ta vrsta sudova zaobilazi, a ako do njih i dođe to prolazi bez stvarnih posledica.

Doktor Obnubij van svake sumnje pripada onoj vrsti mislilaca koja pristaje uz naše prosvećeno doba. On je sve samo ne nalik onom filozofu Nove Atlantide, Hilariju Patnamu, koji je 1990. godine i dalje bio u stanju da izjavi: „To što danas svi uskliču vrlinama kapitalizma neverovatna je nepristojnost !“ Mogli bismo naivno da pomislimo da je takvu nepristojnost danas još teže zamisliti. Današnji intelektualac, međutim, nije tako naivan, a po ovom pitanju prestao je i da oseća bilo kakav sram. On je – kako smo ponovo mogli da vidimo tokom (...)

Obim celog teksta : 2 270 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žak Buveres

predsedava Filozofijom jezika i znanja na Collège de France. Autor je Essais V. Descartes, Leibniz, Kant, Agone, Marselj, 2006.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst