Nizan: protiv psa čuvara
Šta čine profesionalni mislioci usred ovih nemira? I dalje ćute. Ne upozoravaju. Ne osuđuju. Ne menjaju se. Ne vraćaju se. Jaz između njihove misli i univerzuma katastrofe svake sedmice i svakog dana raste, oni su i dalje nepokretni. I ne pokreću druge. Jaz između njihovih obećanja i ljudske situacije je skandalozniji nego ikad. A oni ne mrdaju. Ostaju na istoj strani barikade. Drže iste skupove, objvaljuju iste knjige. Svi oni koji su čekali na njihove reči su počeli da se bune ili da se smeju.
(Paul Nizan, Les Chiens de garde [1932], reizdanje, Agone, Marseille, 1998.)
Fuko: specifični intelektualac
Dugo vremena je reč imao takozvani „levi“ intelektualac i priznato mu je pravo da govori kao gospodar istine i pravde. Slušali smo ga, a on je nastojao da bude slušan kao reprezent univerzalnog. Biti intelektualac je pomalo značilo biti svest svakoga. (...)
Godinama se od intelektualca više ne očekuje ovakva uloga. (...)
Intelektualci su se navikli da više ne rade u univerzalnom, egzemplarnom, pravednom-i-istinitom-za-sve, već u određenim oblastima, na preciznim temama u koje su ih smestili ili njihovi uslovi rada ili uslovi života (stan, bolnica, azil, laboratorija, univerzitet, porodični ili polni odnosi). Oni su tu, sasvim sigurno, dobili konkretniju i neposredniju svest o borbama. I susretali su se sa specifičnijim problemima, ne univerzalnim, često različitim od problema proletarijata ili masa. Pa ipak su im se približili, verujem, iz dva razloga: jer se radilo o realnim, materijalnim, svakodnevnim borbama i zato što su često nailazili na istog neprijatelja, iako u drugačijem obliku, kao i proletarijat, seljaci i mase (multinacionalne kompanije, pravosudni i policijski aparat, špekulacije nekretninama); to je ono što bih nazvao specifičnim za razliku od univerzalnog intelektualca.
(Michel Foucault, Dits et écrits II, 1976-1988. Gallimard, Paris, 2001.)
Burdije: kolektivni intelektualac
Brojni istorijski radovi su pokazali ulogu koju tink tenkovi imaju u proizvodnji i nametanju neoliberalne ideologije koja danas vlada svetom; proizvodnji ovih konzervativnih tink tenkova i grupama eksperata koje imenuje vlast moramo suprotstaviti proizvodnju kritičke mreže, okupljajući „specifične intelektualce“ (u Fukoovom smislu) u istinski intelektualni kolektiv koji je sposoban da odredi objekte i ciljeve promišljanja i akcije, ukratko – koji je autonoman. Taj kolektiv bi najpre morao imati negativne, kritičke funkcije, radeći na proizvodnji i diseminaciji instrumenata odbrane od simboličke dominacije koja se danas često naoružava autoritetom nauke; osnažen kompetencijom i autoritetom ujedinjenog kolektiva, mogao bi podvrći dominantni diskurs logičkoj kritici, koja posebno obraća pažnju na rečnik („globalizacija“, „fleksibilnost“ itd.) ali i na argumentaciju (...); mogao bi ga takođe podvrći sociološkoj kritici, otkrivajući determinante koje utiču na proizvođače (…)
