„Mišel Temer je libanskog porekla i postao je predsednik Brazila“. Naslov bejrutskih dnevnih novina An-Nahar od 1. septembra 2016. nije napravio ni najmanju aluziju na Dilmu Rusev, koja je bila prisiljena da ustupi svoje mesto dotadašnjem potpredsedniku, bez obzira na to što je njeno suspendovanje obeleženo neregularnostima do te mere da ga milioni Brazilki i Brazilaca smatraju državnim udarom. U Libanu se veliča sudbina deteta seljaka koji su poreklom iz sela Btaaboura, 70 km severno od glavnog grada, i koji su otišli da okušaju sreću u Sao Paolu 1925. Glavna ulica sela od 300 duša je već bila preimenovana u „ulicu Mišela Tamera [po lokalnoj ortografiji], potpredsednika Brazila“. Gradonačelniku (jednom od rođaka brazilskog predsednika) je bio dovoljan jedan potez plavom bojom da izbriše prefiks „pot-“ na tabli, i na portugalskom i na arapskom.
Sin arapskih imigranata na čelu države: u Latinskoj Americi to nije ništa čudno. Već je viđeno u Argentini (Karlos Menem1989-1999), u Ekvadoru (Abdala Bukaram 1996-1997 i Džamil Mahuad 1998-2000), u Salvadoru (Elijas Antonio Saka 2004-2009), u Hondurasu (Karlos Floers Fakuse 1998-2002) i u Kolumbiji (Hulio Sesar Turbai 1978-1982). Veoma zastupljeni u političkoj klasi, kako na desnici tako i na levici, arapski potomci su također i vodeće figure intelektualnog i umetničkog života. Da pomenem samo neke: pisci Raduan Nasar i Milton Hatum u Brazilu, glumac Rikardo Darin u Argentini i kolumbijska pevačica Šakira. Kada je Donald Tramp, novoizabrani predsednik SAD, umnožio napade na Meksiko, libanski sin Karlos Slim (šesti na Forbsovoj listi najbogatijih 2017.) je bio taj koji je sazvao konferenciju za novinare ne bi li umirio svoje sunarodnike.
Naslednici feničanskih trgovaca
MODEL INTEGRACIJE? To je ono što prikazuje zvanična istorija juga Rio Brava. Ovde Arapi, koji su došli krajem XIX veka, nisu iz Magreba, već uglavnom iz Levanta. Zovu ih prema poreklu ili prema lokalnoj istoriji: „Sirijski Libanci“ u Argentini i u Brazilu, „Libanci“ u Meksiku i u Ekvadoru, „Palestinci“ u Hondurasu i u Čileu. I da bi pojednostavili, svuda ih nazivaju „Turci“, referišući na Otomansku imperiju koja je dominirala u to doba. „Ima ih relativno malo, 160 000 u Brazilu na primer, nešto manje nego u Argentini i upola manje nego u SAD“, kaže Paolo Gabrijel Hilu da Roka Pintu. Ovaj antropolog koorinira studijama Bliskog istoka na unverzitetu Flumiense u Niteroi, gradu u blizinu Rio de Žaneira. Uronio je u imigrantske arhive ne bi li razbio mit da latino-američki div danas broji 8 miliona potomaka sa Bliskog istoka. „U Brazilu Arapi predstavljaju sedmu grupu po brojnosti iza Evropljana, ali ovde, kao i svuda u Latinskoj Americi, stopa [skorašnje] imigracije je niska, tako da je uticaj svake populacije važan“, objašnjava. Došavši iz Bejruta ili Tripolija iz Libana, neki su se nadali da će se nastaniti u Sjedinjenim Američkim Državama. Prevareni od strane brodskih kompanija, iskrcali su se u Rio de Žaneiru, Santosu, Buenos Ajresu ili Verakruzu. Na kraju krajeva, i to je Amerika.
Za razliku od drugih migracionih tokova organizovanih od strane država kojima nedostaje radna snaga, dolasci sa Bliskog istoka su spontani, motivisani ekonomskom krizom ili francuskom i britanskom okupacijom. Ova karakteristika je u Brazilu, primera radi, sprečila pridošlice da završe na farmama kafe, gde se radnici tretiraju kao robovi. Ogromna većina njih se bavi popularnom trgovinom u gradskim centrima. „U Meksiku postoji ideja prema kojoj Libanci, kao naslednici feničanskih trgovaca – 6000 godina stara istorija – imaju poseban talenat za stvaranje profita“, kaže Tereza Alvaro-Velkamp, profesorica istorije na univerzitetu Sonoma u Kaliforniji i autorka knjige Tako daleko od Alaha, tako blizu Meksika.. Među arapskim emigrantima evidentiranim u zemlji između 1926. i 1951, 45% su trgovci.
„Najsmešnije je to što je zvanični diskurs o neodoljivom društvenom napretku arapskih zajednica svuda isti, u Brazilu, Argentini, Čileu, Gvatemali i u celom regionu“, smeje se antropolog. I to iz dobrog razloga: diskurs je oblikovan knjigom Filipa Hitija (bivšeg profesora na američkom univerzitetu u Bejrutu) objavljenom 1924. u SAD pod naslovom Sirijci u Americi, koju je kasnije mreža intelektualca reizdavala i distribuirala. Cilj knjige je bio: pružiti kohezioni okvir zajednici (…)
