Blagosloven izbornom pobedom u kojoj je osvojio tri miliona glasova manje od svoje suparnice, predsednik Donald Tramp odabrao je Saudijsku Arabiju da ukaže na nedostatak demokratije… u Iranu. Potom se u Majamiju, pred preživelima neuspešne vojne operacije koju je u aprilu 1961. godine protiv vlade Fidela Kastra pokrenula Centralna obaveštajna agencija (CIA), pozvao na „slobodu kubanskog naroda“ kako bi opravdao nastavak američkih sankcija protiv stanovništva tog ostrva.
Kad smo već kod dvosmislenog slavljenja demokratije, upravo okončani izborni ciklus u Francuskoj nije burleskan poput prethodna dva primera. Pa ipak, nije ni daleko. Isprva su na neizvesnim primarijima (predizborima, prim.prev.) izabrani kandidati dve glavne partije. Međutim, obojicu ih je u prvom krugu eliminisao Emanuel Makron, koji je uspeo da ubere prazne reči, lepe slike i nepodeljenu podršku medija. Glasači su mu za rivala u drugom krugu obezbedili kandidatkinju ekstremne desnice, koju dve trećine Francuza prezire, i njegova je pobeda bila osigurana. Preostalo je još samo pridružiti novom predsedniku, kako bi mu se „omogućilo da vlada“, parlamentarnu većinu mahom nepoznatih poslanika, ali poreklom iz više klase (nula radnika, četrdeset šest preduzetnika), koja mu duguje sve. Neoliberalna politika koju Makron otelovljuje, pravo čudo izbornog sistema, osvojila je u prvom krugu predsedničkih izbora tek 44.02% glasova. U skupštini će, ipak, okupiti gotovo 90% poslanika.
Parlamentarni izbori nikad u istoriji opšteg prava glasa u Francuskoj nisu mobilizovali tako malo ljudi (preko 57% apstinenata, naspram 16% 1978. godine…). Do ovako otužnog rezultata došlo je, u američkom stilu, nakon gotovo nepostojeće kampanje na nacionalnom nivou, kojoj su ritam udarale „afere“ od često sekundarnog značaja. Votergejti malog kalibra koje su mediji prenosili do iznemoglosti, kao da pokušavaju da se operu od činjenice da su novom predsedniku sve vreme služili kao vetar u leđa. Kada politička pitanja dana (…)
