Dan nakon ubistava u Charlie Hebdou i prodavnici Hyper Cacher, deo učenika odbio je da učestvuje u minutu ćutanja u počast žrtvama. Jedan od argumenata koji su tvrdoglavi učenici dali ticao se dvostrukih aršina kada je reč o slobodi govora u Francuskoj: zašto se toliko priča o tom krvoproliću dok ljudi na Bliskom istoku umiru, a da se niko pritom ne obazire? Zašto Charlie Hebdo sme vređati ključnu ličnost islama, ako je Dijedoneu (francuski komičar i glumac muslimanske konfesije, prim. prev.) zabranjeno da kritikuje Jevreje? Ovo pitanje se smatra toliko važnim da je tadašnja ministarka obrazovanja, Nažat Valo-Belkasem 15. januara izjavila da je nužno edukovati nastavnike kako bi mogli da odgovore na njega. Bez sumnje, ta edukacija će preuzeti argumente najvećih medija i političkih stranaka, razvijene nakon afere sa objavom karikatura: postoji razlika između blasfemičnih crteža koji vređaju versku figuru i antisemitskog govora koji predstavlja kazneno delo jer vređa dostojanstvo osobe. To objašnjenje verovatno neće ućutkati sve protivnike jer primer Dijedonea i karikatura prikriva dublji problem: gotovo potpunu nekažnjivost intelektualaca kao što su Alen Finkelkraut, Erik Zemur, Filip Teson, ali i novina poput Le point, L’Express, Valeurs actuelles ili pak Le Figaro, koji otvoreno napadaju islam, ponekad ga opisujući kao nazadno verovanje, a ponekad kao „pretnju identitetu naše zemlje” – što su reči koje u svojoj anketi koristi desničarska web stranica Atlantico.fr, za koju je teško zamisliti da na taj način komentariše neku drugu religiju. „Dijedoneova popularnost proizlazi iz toga što možemo nekažnjeno, ili gotovo nekažnjeno, prozivati crnce, Arape, muslimane, jednom rečju ’potčinjene’, a gotovo je nemoguće (...) spomenuti Jevreje ili se, pak, dotaći Izraela, bez da se bude istog trenutka optužen za antisemitizam”. procenjuje etnolog Žan Lu Amsel. Takvo funkcionisanje slobode govora interpretira se na različite načine. Neki ga opravdavaju Holokaustom i tradicijom antisemitizma u francuskom društvu, koji nas obavezuju da stalno budemo na oprezu. Za druge, ono je izraz islamofobije duboko usidrene u mentalitetu i nasleđenu iz kolonijalnog perioda, koja omogućava da se svaki govor koji je neprijateljski prema muslimanima čini sasvim prihvatljivim. Kada je reč o pristalicama teorija zavere, oni u toj neravnoteži vide dokaz jevrejskog preuzimanja medija i organa vlasti. Hraneći mržnju prema islamu, navodni ’jevrejski lobi’ daje legitimitet intervencija u arapskom svetu kako bi, naposletku, ostvario namere Izraela ili Vašingtona. Taj tip diskursa, koji proizvode i prenose web stranice Alena Sorala ili Tijerija Mesona, postiže sve veći uspeh. Iskorišćavajući teorijske i političke praznine, koju je za sobom ostavio nestanak progresivnog obrazovanja, ovaj diskurs se usađuje u svest mnogih. Svaka od ovih interpretacija, ma kako različite bile, počiva na istom etnokulturalnom pristupu koji društvene grupe definiše prema njihovom poreklu ili religiji (’Jevreji’, ’muslimani’, ’Arapi’...). No, dvostruka merila, koja opažamo u stigmatizujućim diskursima, podložna su sasvim drugačijim čitanjima koja su u svojoj suštini socijalna.
Arapi, Jevreji, Rusi, Jermeni...
Jevreji su u Francuskoj već dugo ukorenjeni, još od prvih vekova hrišćanske ere. Mnogi su došli u periodu između kraja 19. veka i početka Drugog svetskog rata, bežeći pred pogromima i usponom nacizma u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Zatim je, posle 1945, stigao novi talas nakon dekolonizacije Severne Afrike. Kao radnici, zanatlije i mali trgovci, Jevreji koji su pristigli između dva rata često žive u siromašnim i zapuštenim četvrtima gde trpe rasizam svojih francuskih suseda. Poput brojnih političkih izbeglica, oni ponekad raspolažu kulturnim kapitalom superiornim u odnosu na prosečno stanovništvo zemlje njihovog porekla (pojava koju jednako opažamo među avganistanskim, sirijskim ili afričkim izbeglicama). Tokom decenija, neki od njihovih potomaka izdigli su se na društvenoj lestvici, tako da danas zauzimaju mesta moći, naročito u novinarskom, političkom i univerzitetskom miljeu – što će reći, nalaze se među onima koji stvaraju, usmeravaju i kontrolišu javni diskurs.
Imigranti iz zemalja muslimanske kulture u Francusku stižu nakon Drugog svetskog rata, a naročito od 1960-ih, i to iz Magreba, zatim iz subsaharske Afrike. Njihova deca i unuci rastu u društvu koje je u krizi, pogođeno masovnom nezaposlenošću i rastućom prekarnošću čiji su oni prve žrtve, što smanjuje njihove izglede za usponom na društvenoj lestvici. Iako su se neki izdigli do srednje pa čak i više klase, u najvišim sferama ih je i dalje malo. Francuski muslimani nemaju mnogo oružja kojim bi se mogli braniti od čestih napada medija i političkih vođa, što omogućuje ksenofobnom diskursu da se razmaše. Uostalom, nije slučajno da upravo Romi, grupa koja je u najvećoj meri lišena sredstava kojim bi mogla da se suprotstavi stigmatizujućim diskursima, još uvek predstavlja predmet najsurovijih napada, od Žan Mari Le Pena, koji osuđuje njihovu „smrdljivu i iritantnu prisutnost”, do Manuela Valsa prema kom se „većina Roma ne može prilagoditi Francuskoj” i ima „obavezu da se vrati kući”.
Aktuelna pozicija Jevreja i muslimana u nekim svojim aspektima ponavlja situaciju ruskih i jermenskih migranata između dva svetska rata. Rusi emigriraju u Francusku nakon revolucije 1905. i naročito nakon revolucije 1917, a do 1931. njihov broj narasta na sedamdesetdve hiljade. Većina ih radi u automobilskoj industriji ili voze taksije, tako da pripadaju radničkoj klasi. No, među njima ima i elite, buržujskog ili plemićkog porekla: slikara, novinara, urednika i pisaca, koji su tako dobro uklopljeni u pariski kulturni milje da u dvadesetim godinama stvaraju ’rusku modu’. Od tog uspeha profitiraju svi ruski useljenici, uživajući u ’povlašćenom tretmanu’ koji ih štiti od stigmatizovanja koje pogađa ostale imigrante. Na primer, Jermene. Pristigli u Francusku nakon genocida 1915, oni gotovo isključivo rade na poslovima za koje nije potrebna nikakva stručnost. Bili su malobrojni (sedamdeset hiljada 1931) i smatralo se da je „nemoguće asimilovati ih”.
„Iako su Rusi u mnogo čemu daleko od francuskog naroda, oni su generalno na (…)
