Region Rif (severoistok Maroka) već mesecima svedoči važnim narodnim protestima. Pokret je nastao u gradu Al Hosejma, nakon smrti prodavca ribe, Muzina Fikrija, koji je 28. oktobra 2016. godine smrskan u kontejneru dok je pokušavao da povrati veliku količinu sabljarke, koju mu je policija konfiskovala zbog nezakonitog ribolova. Protesti se otad održavaju uprkos snažnoj represiji i teškim zatvorskim kaznama na koje su vodeći demonstranti osuđeni. Upornost ovog pokreta i nivo mobilizacije dovode u pitanje strategiju koju je monarhija usvojila nakon „Arapskog proleća“ 2011. godine. Kralj Muhamed VI je u odgovor na zahteve Pokreta 20. februar (datum demonstracija tokom kojih je pet mladih ljudi poginulo u Al Hosejmi) usvojio reviziju Ustava kako bi dao veća ovlašćenja premijeru, za kog je, nakon izbora održanih 25. novembra 2011. godine, postavio jednog islamistu iz redova Partije pravde i razvoja (PJD). Međutim, nezaposlenost mladih i nesposobnost institucija da kanališu zahteve onih delova stanovništva koji su bolje obavešteni i organizovani u odnosu na period od pre pet godina, danas su poplavili Rif; sukob bi mogao da se proširi na ostatak zemlje.
Za sada se čini da vlast i njene ispostave, poznate kao „Makzen“, ne žele ni da čuju za to. Za njihove predstavnike, priroda institucija i ekonomske mere koje kraljevstvo proteklih dvadeset godina sprovodi ne snose nikakvu krivicu. Sav problem leži u upravljanju i nadgledanju ovih politika. Monarhija podjednako odbacuje i samu pomisao na to da rifski pokret predstavlja poricanje institucionalnih reformi iz 2011. godine. Donekle naivnim rezonovanjem ona ujedno pokušava da povuče razliku između sukoba iz 2011. godine i onog koji se vodi u Rifu. Rabat smatra da rifski demonstranti traže samo da se u njihovom regionu primene ekonomski i socijalni projekti (univerziteti, bolnice), nasuprot Pokretu 20. februar, koji je tražo i dobio ustavnu reformu – koja je i dalje daleko od uspostavljanja parlamentarne monarhije. Šta se danas dešava u Rifu? Problem je u lošoj kadrovskoj politici i sprovođenju javnih politika. Gasi muziku! Nema govora o novoj reformi i dovođenju u pitanje metoda vladanja.
Institucionalni neuspesi
Takva pozicija objašnjava odnos vlasti prema Hiraku (arapski izraz za „kretanje“ ili „mobilnost“) u Rifu. Demonstranti se optužuju da sprečavaju primenu ekonomskih programa koje je država već usvojila. Nakon nekoliko meseci ignorisanja, država se konačno okomila na proteste i uhapsila Nasera Zefzafija, mladog nezaposlenog aktivistu koji je postao lice protesta. Ostali demonstranti mu se gotovo svakodnevno pridružuju u zatvoru. Neki od njih već su osuđeni na do 18 meseci zatvora. Veliki broj njih je, uključujući i Zefzafija, prema svedočenjima onih koji su bili s njima, navodno pretrpeo torturu. Država je istovremeno odgovorila na uobičajen način, otvaranjem dijaloga sa stanovništvom ovog regiona, u koji su uključeni lokalni politički akteri i predstavnici „civilnog društva“ bliski režimu.
Represija se svejedno donekle pogoršala nakon što je pokret zapretio da će se proširiti ostatkom zemlje. U nekolicini gradova održane su demonstracije podrške Hiraku, koje su vrhunac doživele u danu mobilizacije organizovanom 11. juna u Rabatu. Učestvovale su na desetine hiljada ljudi, mnogo više nego na vrhuncu narodnih protesta u glavnom gradu tokom „Arapskog proleća“.
Ispostavlja se da su uzroci uspona Hiraka ostatak institucionalnih neuspeha marokanskog modela – modela izgrađenog oko centralnosti monarhije. Ona je ta koja je neposredno zadužena za pitanja bezbednosti i religije, imenovanja i promicanje „njenih“ političkih patija; zahvaljujući ovoj osnovi koja joj garantuje stabilnost, ona utvrđuje mere od kojih očekuje snažno generisanje rasta; ona je ta koja osmišljava i pokreće kapitalne projekte. Ipak, njena strategija infrastrukturnog razvoja pokazala se nedovoljnom, ako ne i promašenom. Međunarodne finansijske (…)
