Kišno prolećno jutro. Grupa učenika prolazi pored Stadhalea u Bad Godesbergu. Nijedan od ovih tinejdžera da baci pogled na tu staromodnu zgradu u vlasništvu grada, poprište istorijskog kongresa Socijaldemokratske partije (SPD). Novembra 1959, marksistička grupacija osnovana 1875. u Goti (autor misli na SPD, prim. prev.) „odobrava ekonomiju slobodnog tržišta, gdegod se nameće konkurencija“, iskazuje pripadnost zapadnom bloku i izražava želju da se otvori i drugim društvenim kategorijama, ne samo radništvu. U to vreme jedva da je zastupala „uspostavljanje novog ekonomskog i društvenog poretka“, te je dopustila da je „kolektivna svojina legitiman vid javne kontrole od koje nijedna moderna država ne može da odustane“ …
Gotovo šest decenija kasnije, sadašnjem partijskom rukovodstvu ovaj program kapitulacije čini se kao radikalizam iza kog je nemoguće stati. Između 1998. i 2005, SPD je na vlasti sa zelenima uveo „Agendu 2010“, koja podrazumeva razaranje socijalne zaštite (penzije, pomoć nezaposlenima, pravo na rad). Kao mlađi partner u „velikoj koaliciji“, kojom je između 2005. i 2009, a potom i 2013. i 2017, rukovodila Angela Merkel, SPD je postao nečujan: dvosmislen kada je trebalo sprečiti ministra finansija, Volfganga Šojblea, da uguši Grčku; zbunjen kada je kancelarka uvela minimalnu platu, nekada vodeći zahtev SPD-a; dezorijentisan kada je 2015. pozvala na prijem izbeglica.
Tri uzastopna poraza
Trijumfalni izbor nekadašnjeg predsednika Evropskog parlamenta, Martina Šulca, za šefa partije u martu prošle godine, pozdravile su i štampa i agencije za istraživanje javnog mnjenja. On je trebalo da partiju vrati u kolosek i pripremi pobedu na parlamentarnim izborima 24. septembra, nakon dvanaest godina vladavine konzervativaca. Međutim, tri uzastopna poraza, u martu i maju, na regionalnim izborima u Sarlandu, Šlezvig-Holštajnu i Severnoj Rajni-Vestfaliji, izduvali su ovaj balon i rasterali nade. Makar ih ubrajali u specifičnosti nemačkog političkog života, regionalni savezi SPD-a naglašavaju opšte osećanje nekonzistentnosti. Partija zajedno sa Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU) upravlja u četiri regije. U još tri, vlast deli sa Die Linkeom, radikalnom levicom. To nas primorava da se zapitamo: uz snažnu strukturu i dobro poznata lica, da li SPD i dalje postoji kao politička formacija sposobna da predloži jedan društveni projekat? Ima li i dalje ideološki kompas, ili živi samo kako bi se održavala na pozicijama moći, makar ih delila sa desnicom?
Ako bismo se držali izjava o namerama, ovo bi pitanje bilo izlišno postavljati. Partija kaže da hoće da iznova uspostavi socijalnu tržišnu ekonomiju, da državu pretvori u pogon rasta i stvaranja radnih mesta, da oporezuje visoke prihode, reguliše finansijska tržišta, izbori se protiv zloupotrebe radnika na određeno, poveća prava na učešće radnika u upravnim odborima preduzeća itd. A priori, malo toga dele sa hrišćanskim demokratama, zagovornicima još nesputanijeg slobodnog tržišta i poreskih olakšica, protivnika vraćanja poreza na bogatstvo i velikih zastupnika javnog duga. Pa ipak, različite CDU–SPD koalicije, kako na nacionalnom tako i na regionalnom nivou, otkrivaju programsku poroznost između ove dve formacije. One, štaviše, odaju utisak da socijaldemokrate pružaju više političkih ustupaka svojim protivnicima nego obratno. Otuda i osećaj napuštenosti među aktivistima i simpatizerima.
Poreklom iz Dilmena, rurske komune u kojoj su stare fabrike pretvorene u elegantne paviljone, Andre Stinka, SPD-ov kandidat na poslednje održanim regionalnim izborima za Severnu Rajnu-Vestfaliju, svestan je jaza između reči i realnosti: „Ne prestajemo, u partiji, da govorimo o sudbini žena koje su ostale same s decom. Ali ko ih od nas zaista poznaje? Neki od izabranih zvaničnika više ne razgovaraju s ljudima koje bi trebalo da zastupaju.“ Rajner Ejnekel, nekadašnji predsednik radnog saveta Opela, sada u penziji, znatno je kategoričniji. SPD je, ljutito (…)
