Ako bi se naselje Milhil u Brokstou, na periferiji Notingema, moralo opisati jednom rečju, ta reč bi onda bila: uredno. Zimzelene žive ograde, savršeni travnjaci, božuri i lale, voskirani automobili. Greg Maršal, laburistički parlamentarni kandidat, obilazi ceo kraj nekoliko nedelja pre izbora jer zna da će budućnost njegove stranke biti odlučena upravo na ovakvim mestima.
To su, zapravo, mesta koja sada naseljava britanska radnička klasa. Stariju polovinu naselja čine bivši rudari, inženjeri i kvalifikovani radnici; glave mlađih domaćinstava uglavnom su zaposleni u javnom sektoru (univerzitetski predavači, fakultetski asistenti, medicinske sestre). Naselje je normalno u svakom smislu te reči. Izbori koji slede, pak, nikako to nisu.
Kada je premijerka raspisala prevremene parlamentarne izbore za 8. jun, Dejli mejl je odredio atmosferu pod parolom „Slomite sabotere“. Laburistička partija je, uz Liberalne demokrate i progresivne nacionalističke partije Škotske i Velsa, označena kao pretnja poretku, bezbednosti i volji naroda. Mej je bila potrebna ogromna pobeda, dakle ne samo prosta većina, da bi sprovela svoj projekat „tvrdog Bregzita“.
Konzervativci su, da bi to postigli, imali maničnu, grozničavu strategiju napada. Ako biste čitali samo desničarske tabloide, mogli biste poverovati da je Britanija usred egzistencijalne krize, da je Džeremi Korbin pretnja nacionalnoj bezbednosti, a da kraj sveta samo što nije. Glavno pitanje u Milhilu, doduše, jesu izrovarene ulice. Maršal, član lokalnog saveta i Korbinov pristalica, kreće od vrata do vrata sa spremnim brojkama o radikalnom predlogu laburista o oporezivanju i javnoj potrošnji, i kontraargumentima povodom Korbinovih pozicija po pitanjima odbrane i migracija. Ipak, prvih nekoliko ljudi koji mu otvaraju prosto pokazuju na ulicu i žale se na rupe. Do kraja te dnevne runde, niko ga nije optužio da je saboter.
Iako mejnstrim mediji konzervativnu pobedu vide kao nešto sasvim izvesno, u Brokstou nema tih strasti koje su za nju neophodne. „Ne deluje mi kao torijevska pobeda“, kaže Maršal. Stvar je, međutim, u tome što su posle Bregzita svi instinkti upitni.
„Pozajmite mi svoje glasove“
Terezu Mej na izbore nije izveo izborni oportunizam, već geopolitika i ekonomija. Britanska privreda usporava, ali zato raste inflacija (usled pada funte posle referenduma o Bregzitu). Iako je nezaposlenost na rekordno niskom nivou, skoro potpuna deregulacija tržišta rada sprečava rast plata u privatnom sektoru. Sa druge strane, plate u javnom sektoru već sedam godina mogu da rastu samo 1% godišnje. Sve u svemu – realne plate padaju. U međuvremenu se, sasvim suprotno od predskazanja pro-Bregzit kampanje, EU priprema da vladu Tereze Mej ponizi istim oružjem koje je oprobano na Grčkoj: rokom i sporazumom. EU će prvo nametnuti skoro potpuno istupanje iz jedinstvenog tržišta, da bi potom, prema jednom izvoru, ponudila trogodišnju pauzu do potpisivanja novog trgovinskog sporazuma. Ako se uzme u obzir da će 22 konzervativnih poslanika možda završiti na sudu zbog kršenja izbornih pravila 2015. godine, jasno je da je pregovaračka pozicija premijerka sve slabija.
Zato se ona i bacila na posao, i to odlučno. Britanskim glasačima saopštila je da na izbore izlaze ne zbog sadržaja dogovora o Bregzitu, nego zato što je za pregovore potrebna jedinstvena vladajuća garnitura. U kampanji skoro i da nije pominjala sopstvenu stranku, a glasače drugih stranaka je pozivala da joj „pozajme glasove“.
Evropska komisija je na to reagovala tvrđim pregovaračkim stavom i pustila je u javnost neke pojedinosti o izvesnoj večeri u Dauning stritu. Tereza Mej je 3. maja Briselu objavila verbalni rat i rekla sledeće: „Evropski političari i zvaničnici prete Britaniji, a sve što se događa je namerno tempirano tako da utiče na ishod izbora.“
Posledice su bile dramatične, što su sutradan pokazali lokalni izbori. UKIP je izgubio najveći deo glasova: Mej je za dve nedelje uspela da potuče stranku ksenofobične desnice, vrativši, ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja, više od polovine njenih glasača u konzervativni tabor. To je u potpunosti izmenilo britanski izborni pejzaž. S obzirom da se Konzervativna partija pretvorila u blok konzervativaca i UKIP-a, ankete su pokazivale da će sa lakoćom dobiti junske izbore. UKIP je odustao od kandidature u 26 jedinica koje drže laburisti da bi dao svoj doprinos pobedi torijevaca.
Sa druge strane, delovalo je da laburiste ne zanima toliko pobeda, koliko suvi opstanak.
Mikrokosmos Engleske
Brokstou se, kao izborna jedinica, sastoji iz dva društvena sveta. Na severu se nalaze nekadašnja rudarska naselja, a jug zauzima etnički raznovrsno i relativno dobrostojeće univerzitetsko predgrađe. Jedini put koji ide trasom sever-jug je autoput sa samo jednim izlazom. Eto Engleske u malom.
Kada su, u severnom delu Brokstoua, nestali rudnici, pojavio se fašizam. Neki od iskusnih laburističkih aktivista koji rade zajedno sa Maršalom su se upoznali u borbi protiv Britanske nacionalne partije (BNP). Međutim, jačanje UKIP-a značilo je jačanje desničarskog, radničkog populizma koje se ovog puta nije dalo sprečiti. BNP je 2010. bila ispred UKIP, ali su njihovi glasovi zajedno iznosili tek 2600 od ukupne 52 hiljade. Na izborima 2015, UKIP je bila treća po redu, sa više od pet hiljada glasova. Liberalne demokrate su u izbornom smislu nestale, pošto je veći deo njihovih glasača prešao na stranu konzervativaca, a UKIP je ojačao na uštrb laburista. I u tome je Brokstou bio nalik onome što se događalo u svim manjim mestima Engleske.
Na referendumu o napuštanju EU u junu 2016, Brokstou je glasao za izlazak (55:45 u korist izlaska) uz izlaznost od skoro 80%.
Za laburiste, pitanje je oduvek glasilo: šta se dešava posle Bregzita? Za istraživače javnog mnjenja, postojali su „crveni“ i „plavi“ glasači UKIP-a. Oni iz korpusa laburističkih glasača opredelili su se za UKIP usled privrednih i društvenih posledica velikih migracija, pa će se stoga, kada laburisti prihvate Bregzit, vratiti u tabor socijaldemokratije. Ipak, u januaru 2017. laburistički stratezi su izrazili bojazan da bi demografska sličnost mogla delovati i u suprotnom smeru. Privatne ankete su pokazale da laburistima preti gubitak čitavih stotinu mesta u većinski radničkim opštinama, ukoliko se čvrsto ne obavežu da će sprečiti migraciju iz Istočne Evrope, što nisu bili spremni da učine.
To je bila pozadina lokalnih izbora u Stouku na Trentu. Poslanik Tristram Hant, nekad davno zlatno dete desnog krila Laburističke partije, pokrenuo je izborni proces odlukom da napusti politiku i postane kustos, čime je UKIP-u dao simboličku priliku da učini nešto u jednom od svojih najvećih uporišta.
Februar je prolazio, a laburisti su sve davali na Stouk. Iako nisu hteli da popuste UKIP-ovim antiimigrantskim sentimentima, primenili su elegantnu populističku strategiju da bi razdvojili one kojima smeta Brisel od onih kojima smetaju halal meso i poljski naglasak. Elitni komentarijat koji se, poput Metjua Engela iz Fajnenšel Tajmsa, uputio na lice mesta da proglasi „kraj“ laburista, bio je sasvim u krivu. Laburisti su sa lakoćom pobedili UKIP. Ispostaviće se, međutim, da to nije bila prava pretnja.
„Urbana elita sa juga“
Nešto malo dalje, u Brokstou, Greg Maršal priprema oko stotinu laburističkih aktivista za masovnu agitaciju među glasačima. Ima tu i trouglastih sendviča i bokala sa čajem, a među aktivistima se nalaze i muškarci srednjih godina sa majicama koje poručuju da je rešenje revolucija, medicinske sestre, šalterski službenici, kamiondžije i, verovali ili ne, nekolicina fabričkih radnika poreklom iz Istočne Evrope. Oni ne mogu da glasaju na izborima ali su spremni da idu od vrata do vrata sa materijalom laburista. „Reći će da smo urbana elita sa juga“, našalio se Maršal, misleći na južni Brokstou. Uprkos tome, prostorija je odisala samopouzdanjem usled situacije u kojoj se nalazila njihova protivnica. Ana Subri, konzervativna kandidatkinja i poslanica od 2010, čvrsto zagovara ostajanje u EU i u tolikom je nesaglasju sa Terezom Mej da je čak pozvala i na formiranje nove partije centra.
Pozicija laburista – prihvatiti Bregzit ali uz najširi mogući pristup jedinstvenom tržištu – više odgovara stavovima pristalica Bregzita na lokalu nego što je to slučaj sa kandidatkinjom Konzervativne partije. Osim toga, Maršal je lokalac do koske, dok Subri uopšte ne živi na teritoriji opštine.
Međutim, kada smo se okupili u manjoj prostoriji sa vodećim aktivistima, postalo je jasno šta je strateški problem (…)