Krajem aprila ove godine, nekolicina republikanskih kongresmena oformila je grupu (kokus) pod nazivom „Pobeda Izraela“. „Smatramo“, poručuju oni, „da je Izrael odneo vojnu pobedu i da je tu činjenicu nužno usvojiti želimo li mir između Izraela i njegovih suseda.“ Kako objašnjava profesor Danijel Pajps, jedan od pripadnika ove grupe, Izrael bi trebalo da „nametne svoju volju neprijatelju“. Poput ehoa, nekoliko stotina palestinskih političkih zatvorenika ušlo je u štrajk glađu na poziv najpoznatijeg od njih, Maruana Bargutija – što je njihov način da jasno i glasno poruče da se otpor nastavlja i da će se iluzije o njihovom uništenju još jednom raspršiti. Jer, ovo nije prvi put da Izrael i njegovi saveznici maštaju o kapitulaciji, pa i nestanku, Palestinaca.
„Izbeglice će u dijaspori pronaći svoje mesto. Zahvaljujući prirodnoj selekciji, jedni pružaju otpor, drugi ne… Većina će se pretvoriti u ljudski ološ i stopiti s najsiromašnijim slojevima arapskog društva.“ Uticajni cionistički radnički lider i budući premijer Izraela, Moše Šaret, prorekao je po završetku izraelsko-arapskog rata iz 1948–49 godine da će 700.000 proteranih Palestinaca svoje domove napustiti u smrtnoj tišini.
Oni su upravo pretrpeli težak poraz, prostor na kom je prema planu podele Ujedinjenih nacija, izglasanom 29. novembra 1947, trebalo da uspostave svoju državu, završio je podeljen na tri dela: jedan deo (prevashodno sever Galileje) osvojio je Izrael; Zapadnu Obalu i Istočni Jerusalim aneksiralo je Hašemitsko Kraljevstvo Jordan; i, na kraju, mala teritorija, Gaza, prešla je pod egipatsku kontrolu, uz izvesni stepen autonomije. S institucijama u haosu, Palestinci su se našli u stanju političke dezorijentisanosti.
Rađanje pokreta za oslobođenje
Ovoj katastrofi (na arapskom jeziku, nakba) prethodila je još jedna: slamanje velikog palestinskog ustanka iz 1936–39, građanske i oružane pobune kojom su se zahtevali okončanje britanskog prisustva i obustava doseljavanja Jevreja. Ovaj ustanak ugušio je savez trupa Njenog Veličanstva i naoružanih cionističkih milicija, koje su tokom tih borbi stekle oružje (od Londona) i umeće koji su im omogućili pobedu nad arapskima vojskama 1948–1949.
Proterani u šatorska naselja u susednim zemljama ili pod izraelskom kontrolom, Palestinci su naizgled nestali, baš kao što je Šaret predvideo. Budućnost im je ličila na ono što je zadesilo crvenokošce i „autohtono“ stanovništvo istrebljeno tokom osvajanja Severne Amerike, Australije i Novog Zelanda. Ili to, ili će se rastvoriti u blagonaklonom arapskom okruženju: nisu li, uostalom, govorili istim jezikom, delili istu kulturu, pa često i religiju kao i narodi koji su ih ugostili?
Izrael je osudio odbijanje arapskih zemalja da asimiluju ili bar integrišu izbeglice. Pa ipak, upravo su Palestinci bili ti koji su odbacili svaki pokušaj ukorenjivanja u zemljama-domaćinima – što je bio prvi čin otpora. Isprva su čak odbacili i ideju čvrstih građevina u kampovima u koje su smeštani. Dok je nova egipatska vlada Slobodnih oficira, predvođena Gamalom Abdelom Naserom, u julu 1953. potpisivala sporazum s UNRWA. kojim je na Sinaju omogućeno smeštanje desetina hiljada izbeglica, u Gazi su izbile nasilne palestinske demonstracije koje su odbacivale ovaj vid naseljavanja. Jedini prihvatljivi san bio je povratak.
Izraelski mirovni aktivista Uri Avneri preneo je ovaj prosvetljujući razgovor koji je kao vojnik obavio tokom rata iz 1956. i prve kratkotrajne izraelske okupacije Gaze: „Ispitivao sam jednog arapskog dečaka koji je živeo u izbegličkom kampu: ‛Odakle si?’, upitao sam ga. ‛Iz Al Kubaba’, odgovorio mi je. Njegov odgovor me je frapirao… jer, dečak je imao sedam godina. On je, dakle, bio rođen u Gazi nakon rata i nikada nije video Al Kubab, selo kog odavno nema.“ Šezdeset godina kasnije, većina Palestinaca rodila se u izgnanstvu, a odgovori i dece i odraslih ostali su isti: oni pripadaju selu iz kog im je porodica proterana. Cionistički pokret, koji je hiljadama godina staru molitvu („dogodine u Jerusalimu“) pretvorio u političku parolu, trebalo bi je u stanju da razume ovu privrženost. Na temelju ove odlučnosti koja ne mari za poraz palestinski nacionalni pokret ponovo će se uspostaviti posle Nakbe. Tome je doprineo i regionalni kontekst. Stvaranje Izraela uzdrmalo je Bliski istok i ubrzalo pad prozapadnih arapskih režima. Usledili su Naserov dolazak na vlast u Egiptu 1952, talas revolucionarnog nacionalizma koji je preplavio region i slom iračke monarhije 1958. Ova previranja, kao i rivalitet i nadmetanja među arapskim zemljama koje su pokušavale da izbrišu sećanje na poraz od Izraela, naveli su Arapsku ligu da donese odluku: 1964. formira se Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO). Za to vreme, dotad nepoznata organizacija Fatah pokrenula je prvog januara 1965. prve oružane operacije protiv Izraela. Novi arapski poraz juna 1967. stvorio je uslove za osamostavljenje palestinske borbe. Prvog februara 1969, lider Fataha, Jaser Arafat, izabran je za predsedavajućeg Izvršnim komitetom PLO-a.
Palestinski nacionalni pokret ustanovio se u međunarodnoj areni koju su u tom periodu karakterisale borbe naroda Indokine protiv američke intervencije, latinoameričke gerile i rađanje oružanih pokreta protiv portugalskog kolonijalizma i režima aparthejda u Južnoj Africi. Pisac Žan Žene je u Zatočeniku ljubavi (1986) dobro rezimirao njihove snove: Palestina se našla u srcu „vatrometa grandiozne revolucije, čiji je plamen skakao s obale na obalu, poprišta do poprišta, od zatvora do sudnice“.
Ta je nada bila kratkog veka. Zaglavljeni u unutrašnjim libanskim sukobima, osujećeni izraelskim operacijama kako na okupiranim (…)
