Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MIGRANTI NA TESTU PUSTINJE

Trampov zid već je podignut u Arizoni

Donald Tramp američko-meksičku granicu vidi kao sito koje bi samo jedan „veliki, lepi zid“, dug 3.200 kilometara, mogao da zapuši. Sjedinjene Države, ipak, ne čekaju da se novi predsednik izbori s ilegalnim imigrantima. Policijske patrole i građanske milicije motre na njih u pustinji Arizone.

Nekoliko kilometara prašnjavog puta iza gradića Sijera Vista u Arizoni promalja se granica. Na predstražnom brdu uzdiže se ranč Glena Spensera. Sveže obrijan, ovaj starac ustao je, kao i uvek, u tri sata izjutra kako bi presreo radio-komunikaciju policije zadužene za migracije, Granične patrole SAD.

Ovaj penzioner je živa legenda u krugovima antiimigracionih militanata. Kao osnivač grupacije Američka granična patrola, autor redovno ažuriranog bloga i aktivni korisnik društvenih mreža, ponosan je na to što je jedan od prvih koji su teoretizovali reconquistu, plansku invaziju Meksika na Sjedinjene Države. Prema ovoj doktrini popularnoj na „alternativnoj desnici“ (alt-right), hispanska imigracija je odgovor na žeđ za istorijskom osvetom nakon vojnih poraza koji su u XIX veku doveli do pripajanja velikog dela meksičke teritorije Americi.

Izborna pobeda Donalda Trampa usrežila je i njega i 49% glasača u Arizoni (skoro četiri procenta više u odnosu na Hilari Klinton). Spenser je za svojih 80 godina nadživeo sve antiimigracione pokušaje, od kojih su najpoznatije oružane grupe za samoodbranu, čuveni vigilantesi, koji su nakon septembra 2001. godine preplavili Arizonu i patrolirali pustinjom bez ijednog drveta kako bi presretali migrante i trgovce drogom. Njihove vođe sada su mrtve, zatvorene ili nestale s radara. „To nije moglo da uspe. Zamislite samo te tipove, na vrhu planine, zavaljene u stolice za ljuljanje, s pivom i kalašnjikovim u ruci. Potpuno neefikasno. Ubila ih je dosada“, smatra Spenser. Njegovi metodi daleko su moderniji. On je na svom posedu postavio seizmičke detektore, ukopane na podjednakom razmaku. Mašta o tome da se ovaj sistem raširi duž 3,145 kilometara granice koja deli dve zemlje. Nakon četrnaest godina rada, uz pomoć malog i posvećenog tima, ovi detektori su sada „u stanju da razlikuju između kojota, vozila i krave“, pojašnjava nam ovaj seizmolog u pokušaju, nekadašnji saradnik „Ševrona“ i „Teksaka“. Ranije je tragao za naftom; „danas, gonim ljude“.

Dok se sunce diže na horizontu, Spenser nam pokazuje demonstraciju. Njegov pomoćnik se udaljava s ranča kako bi izigravao ilegalca. Sonde, postavljene na svaka 73 metra, beleže njegove korake i prenose aktivnost na kontrolnom ekranu. Parrot dron, francuske proizvodnje, „najpouzdaniji“, poleće kako bi usnimio uljeza pomoću softvera za prepoznavanje lica. „Dron može i da izdaje uputstva. Ciudado! Go back! [Pažnja! Natrag!] Te neke stvari…“ Spenser se podsmeva ideji izgradnje betonskog zida: njegov sistem sondi i dronova „konačno nam omogućava da znamo ko prelazi granicu i da imamo precizne podatke. Moj projekat je bolji i po životnu sredinu. Životinje mogu da se kreću kuda god požele.“

Šestog marta 2017. godine, Odeljenje za otadžbinsku bezbednost (Department of Homeland Security, DHS) otvorilo je tender za izgradnju obećanog zida. Ovaj rančer uz više od četiri stotine preduzeća, startapova i vojnoindustrijskih giganata, Trampovoj administraciji poslao svoj projekat. Njegov dokument na dvanaest strana je projekat jednog života.

U zavisnosti od toga koji je dan, Tramp je izjavljivao da hoće zid visok deset, petnaest ili čak dvadeset četiri metra; početkom juna, ponovo se predomislio i predložio podizanje ekološke barijere od solarnih panela. Koji god oblik dobio – vidljiv ili nevidljiv, laserski ili betonski – zid će se platiti novcem poreskih obveznika i podići uz pomoć „tax dollars“ cigala – makoliko američki predsednik tvrdio da će „Meksiko platiti“. Administracija je u idealnom slučaju planirala da odluku donese pred početak leta i potom razdeli subvencije. Međutim, ništa ne ide po planu. Kongres odugovlači, države sa demokratskom većinom prete bojkotom preduzeća koja budu učestvovala u projektu, a komšije iz Meksika su u aprilu izvukle jednu pravosudnu anegdotu: sporazum iz 1970. godine, kojim se omogućava sudsko sporenje izgradnje građevine koja sprečava slobodni protok vode između dve zemlje. Tramp je u maju tražio od Kongresa da omogući 1,5 milijardi dolara da bi se postojećem sistemu dodalo tek sto dvadeset kilometara barijere. Reći da su mu se smanjile ambicije bio bi eufemizam: koliko god bio centralni argument predizborne kampanje, o Trampovom zidu neki republikanci u Kongresu već govore kao o čistoj metafori. Uspeh američkog predsednika bio je u tome što je glasače naveo da veruju u to da je granica pre njega ličila na sito. Zid će, zapravo, u najboljem slučaju dodati jedan tanak sloj na već militarizovanu i prezaštićenu liniju demarkacije.

Nekada, tek obična stočna ograda

Stotinu kilometara južno od Tusona, usred pustinje, niz zarđalih, šest metara visokih stubova deli pogranični gradić Nogales na dva dela. Kroz njih se može videti šta se nalazi s druge strane. Ljubavnici mogu da se dodirnu rukama, ali ne i da se poljube. S lučnog prozora poslednjeg američkog Mekdonaldsa puca pogled na panoramu meksičkih sirotinjskih naselja u brdima. Ispod njih nalazi se „ulazna luka (port d’entree)“ Nogalesa, veliko dvorišno skladište za robu i ljudska bića.

Meksički deo Nogalesa je življi i prljaviji. Iza carine se nižu tezge pune farmaceutskih proizvoda (Viagra, Cialis…) i zubarske ordinacije. Zubari su četiri puta jeftiniji u Meksiku, pa penzionisani gringosi dolaze čak iz Aljaske da bi ugradili most. Ovaj grad se trudi koliko može. Granica je posle 11. septembra još kontrolisanija, a turisti izgoreli od sunca. „Borili smo se da srušimo Berlinski zid i evo šta smo izgradili“, smatra Hesus. veteran Vijetnamskog rata s dvojnim državljanstvom, koji penzionerske dane provodi u Arizoni, dok se u Nogales vraća vikendom kako bi popio par piva. Hesus dolazi iz nekog prošlog vremena, kada je prelaženje granice bilo ravno preskakanju stočne ograde. Bez problema je prelazio kako bi rintao u rudnicima bakra u Vajomingu. Težak posao. Iz jame je izašao „nauljene brade (avec la barbe gelee)“. Ovaj zid „služi razmetanju. Ljudi će i odozdo i odozgo uvek pronaći načina da pređu s jedne strane na drugu“, govori i upire prstom na barijeru od barrière du menton. Lokalno stanovništvo je postavilo drvene krsteve u sećanje na umrle migrante i napisalo besni grafit, „pinche migra“: „jebena patrola“.

Granica u Nogalesu podseća na granicu u zemlji zahvaćenoj ratom. Sjedinjene Države su nakon 2001. godine potrošile više od 100 milijardi dolara da bi se zaštitile od Meksika, što je budžet veći od zbira koji se izdvaja za Federalni istražni biro (FBI), Upravu za suzbijanje droge (DEA) i sve tajne službe zajedno. Notorna Granična patrola poseduje najsavremenije gedžete. Gradovi koji se prostiru duž granice – Tihuana, Nogales, Agua Prieta i Huarez – izbrazdani su infracrvenim kamerama, dronovima koji lete toliko visoko da ih je nemoguće spaziti golim okom i policajcima u zelenim uniformama koji patroliraju u ogromnim terenskim vozilima. Osmatračnice izraelske kompanije „Elbit sistems“, koje su učinkovitost dokazale na okupiranim palestinskim teritorijama, nadgledaju pustinju i mogu se uočiti čak s autoputa 19. Ovu nabavku od 148 miliona dolara odobrio je 2014. godine Barak Obama: „Verovatno bi bilo jeftinije da migrantima platimo da ne dolaze“, ironično je prokomentarisao jedan analitičar. Tokom Obaminog mandata proterivanja su doživela pravi bum (tri miliona ljudi između 2009. i 2016. godine, više nego pod prethodnim predsednicima). Ovom brojkom, koja je nobelovcu za mir donela nadimak „šefa za proterivanja“, ipak treba pažljivo baratati. Od 2005. godine beleži se svaka deportacija; pre toga, hapšenja u blizini granice često su bila neformalna i nisu se nužno pojavljivala u statistikama.

Jedno je sigurno: migracioni bilans se preokrenuo. Od krize iz 2008. godine, Meksikanci više prelaze u Meksiko nego u suprotnom smeru. Penzioneri se vraćaju kući nakon godina teškog rada, dok odlasci iz Meksika beleže oštar pad: između 2009. i 2014. godine, 870.000 Meksikanaca doselilo se u Sjedinjene Države, u odnosu na 2,9 miliona u periodu između 1995. i 2000. godine. Prema studiji Istraživačkog centra Pju, trećina Meksikanaca smatra da je kvalitet života „isti u obe zemlje“ (u poređenju s 23% 2007. godine). Čini se da je (...)

Obim celog teksta : 4 083 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Maksim Roban

je novinar.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst