Suze koje prolivamo slušajući muziku dube u nama brazde tišine. U grlu nastaje čvor. Glas se prekida. Muzika se sastaje sa onime što je utišano, sa tišinom u nama. Otkrivši sedamnaestovekovnu partituru naslovljenu Les Pleurs (Suze), pisac Paskal Kinjar je odlučio da kompozitora Žan de Sent Kolomba učini poznatim. Roman Sva jutra sveta (1989), koji je Alan Korno adaptirao za film, govori o životu tada malo poznatog muzičara, autora dueta viola, i plete fragmente postojanja usamljenika uhvaćenog u sećanja, u žaljenje, kojeg proždire arhaična tišina. Dvadeset osam godina kasnije u romanu U ovom vrtu kojeg smo voleli otkrivamo postojanje drugog muzičara o kojem Kinjar želi da priča i koji je posebno osetljiv na male zvukove koji nas okružuju, na zvukove prirode, na cvrkut ptica.
Velečasni Simeon Piz Čejni (1818-1890) je živeo u izolovanoj parohiji okruženoj sa desetak glacijalnih jezera, u blizini luke Nju Jork u gradu Dženesio. On je prvi kompozitor koji je, vek pre Olivijea Mesijana, pasionirano notirao parčiće pijukanja i cvrkutanja ptica koje su oživljavale i raskošno pokrivale perjem baštu njegove župe. Muzika ptica (Wood Notes Wild, Notations of Bird Music; La Musique des oiseaux, La Brèche, Paris, 2009) je inspirisala Antoana Dvoržaka za gudački kvartet. A danas inspiriše Kinjara da ispriča njegovu priču kroz niz lirskih scena, lebdećih, takođe uhvaćenih tugom, koje u svojoj krajnjoj jednostavosti evociraju Nō dramu.
U autobiografiji Reči bez muzike. američki kompozitor Filip Glas priča o svom detinjstvu o Baltimoru, učenju slušanja i ritma sa Nađom Bulanže i Ravijem Šankarom, inicijacijskim putovanjima u Afriku i na Himalaje. Pod snažnim uticajem otkrića Indije i Tibeta, Glas retrospektivno propituje većinu svojih kompozicija, od svog prvog tria za gudače napisanog 1950. pa sve do slavnog triptiha Ajnštajn na plaži, Satjagraha i Ahenaton, završenog 1984. Očaran budizmom, objasnio je kako mu je muzika otvorila prostor sličan prostoru „misli“: „Kada (…)
