Pamtite li pogled koji je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović uputila američkom predsedniku Donaldu Trampu na nedavno održanom samitu NATO-a u Briselu? Fotografije hrvatske predsednice pokrenule su lavinu zabavnih memova i tvitova. Taj pogled, to identično divljenje u poniznosti i čežnji, uvijeno u pozu ličnog integriteta, možemo videti i na našem predsedniku kada gleda stranog investitora. Već dugo vremena, u Srbiji svaka vlast tako gleda na strane investore: čežnjivo i predano investira u objekt želje očekujući da se na njih prelije sva njihova sila, harizma i uticaj. To je nekako i razumljivo, jer često razni oblici političke mimikrije u zemljama perifernog kapitalizma predstavljaju kompenzaciju za gubitak ekonomsko-političkog kompasa. Nije dovoljno biti dobar i disciplinovan komprador, potrebno je ući u sliku velikih agenata kapitala i u njoj se izgubiti. A zašto i sa kakvom čežnjom strani investitor dolazi u Srbiju? U kritičkoj srpskoj javnosti je danas već opšte mesto da strani investitori dolaze isključivo zbog obilne ponude jeftine domaće radne snage. To je svakako tačno, ali se često ispušta iz vida investiranje usmereno na potražnju (demand oriented FDI) gde je tržišni motiv primaran: plasirati robu na nacionalno tržište zemlje koja je već uvozno zavisna. Možda ovaj motiv nije više dominantan, kao što je bio do 1970-ih kada su transnacionalne kompanije (TnK) bile prinuđene da usled carinskih barijera izmeštaju celokupni proces proizvodnje na velika strana tržišta kako bi mogle na njima plasirati svoju robu, ali je i dalje prisutan. Za strane direktne investicije (SDI) koje traže tržište nije tipično da segmentiraju proizvodni proces u više zemalja već da proizvodnju vrše u zemlji domaćinu. Ovaj aspekt potražnje za tržištem valja imati u vidu, pogotovu u kontekstu tržišne liberalizacije Srbije i njenih reperkusija na ekonomiju. Isključivi naglasak na jeftinoj radnoj snazi kao primarnom motivu često ispušta iz vida korelacije između SDI i eksplozije uvoza, odliva profita, poreske evazije, špekulativnog kapitala itd. Takođe, na strani ponude se, pored jeftine radne snage, nalaze i SDI usmerene na eksploataciju lokalnih i nacionalnih prirodnih izvora zemlje uvoznice kapitala.
Ujedinjene nacije definišu SDI kao dugoročna ulaganja kojim vlasnik kapitala stiče najmanje 10% vlasništva nad investicijom, u šta ulazi i kupoprodaja nekretnina u zemlji, reinvestirani profiti kao i ulaganja u novcu i robi. Aspekt dugoročnosti u ovoj definiciji ima za cilj da razdvoji SDI od kratkoročnog portfolio investiranja - koje nema za cilj kontrolu nad preduzećem, već kratkoročno uvećanje dohotka (profita) na inostranim finansijskim tržištima. SDI tragaju za većim profitima, portfolio investitori za višim kamatnim stopama. Međutim, ova razlika često nije praktički relevantna. Strani investitor može uložiti u mašine koje onda prikazuje kao kapitalnu kontribuciju firmi u zemlji domaćinu. On može svakog trenutka taj fiksni kapital iskoristiti kao kolateral (zalog) kod banke u zemlji domaćinu, na osnovu toga podići kredit i napustiti zemlju bez problema. Stoga kriterijum dugoročnosti i kratkoročnosti nije tako jasan, prvenstveno zbog finansijskih imperativa koji idu više u prilog kratkoročnosti. Većina stranih investitora u Srbiji u sektoru proizvodnje svoje profite ne reinvestira u poboljšanje proizvodnih kapaciteta, a time i u povećanje produktivnosti (jer bi onda ulaganja i osnovna sredstva bila mnogo veća nego što jesu), već u javni dug - kupujući državne hartije od vrednosti.
Nekada su SDI bile najznačajniji oblik međunarodnog kretanja kapitala, pogotovu u pravcu nerazvijenih zemalja. U današnjem sistemu generalizovanih monopola to nije slučaj, jer su međunarodni zajmovi i autsorsing putem podugovaranja postali dominantni oblici kretanja kapitala. Svet koji je pred nama je svet međunarodno segmentirane proizvodnje koji zahteva promenu i dopunu tradicionalne definicije TnK: TnK nisu samo firme koje u celosti ili delimično poseduju vlasnički kapital u svojim inostranim podružnicama, već su one firme koje imaju moć da koordinišu posao više firmi i u više zemalja - čak i ako do prenosa vlasništva nad preduzećem nije došlo. TnK veoma lako menjaju odnos prema svojim podružnicama u inostranstvu pretvarajući ih u „nezavisne“ izvršioce posla (podugovarače) putem novog ugovora, potpisivanja određenih pravnih dokumenata i otvaranja novog bankovnog računa. Sve ostalo može ostati isto (radni proces, cene proizvodnih inputa kao i profiti od prodaje proizvoda). A ipak, ovaj naizgled formalni akt čini nevidljivim tokove odlivenih profita iz podružnica ka matičnoj firmi ili povezanim firmama u (…)
