Ako postoje dve boje koje neprekidno podstiču imaginaciju Kineskinja i Kineza, onda su to zelena i plava. Zvanični ekološki plakati diljem zemlje često prikazuju stakleni grad koji je smešten između plodnih dolina i azurnog neba. Predsednik Si Đinping se nada da će se u Srednjem Carstvu svakog dana moći videti „zelene planine“ i „plavo nebo“ ne bi li „naša deca mogla uživati u prijatnom okruženju“. Ali, kada je Vei Donging počela da fotografiše reku Kjantang koja klizi ispod njenog prozora u selu Vuli (provincija Džeđang, na jugoistoku zemlje), videla je samo narandžasti odsjaj ispod mlečnog neba.
Pet kilograma uzoraka vode, kao i fotografije, razbacani su na podu njene trpezarije. Skupljani od 2003. godine, otkrivaju kako se iz kanalizacije fabrike boja hemijske grupe Ruicai izlivaju obojene bujice u reku. Poput zaraženog tela, vode reke Kjan su pogodile stanovnike rečnog područja velikim zlom... i pretvorile meštane u morbidnu hroniku: šezdesetak je umrlo od raka pluća, jetre ili stomaka i „još šestoro prošle godine“, objašnjava Vei. Roditelji njenog muža, starijeg čoveka koji potvrđuje klimajući glavom, također su podlegli.
Selo Vuli. Lavirint uličica od 2000 stanovnika kojima prolazimo bez napuštanja zadnjeg sedišta taksija, da ne bismo intrigirali špijune koji vrebaju. Dolazimo do kraja slepe ulice gde se sastajemo sa Vei Donging. Sledi naricaljka koja je melanž plača, govora i ljutitih povika. Godinama je ova žena, stara 51 godinu, prikupljala dokaze hemijskog zagađenja, označavala mape, išla na sudove i osuđivala pasivnost vlasti koje, kako kaže, rado primaju u džep „crvene koverte“ pune novca industrijalaca u zamenu za ćutanje. Nakon 15 godina borbe „fabrike se nisu pomerile i mi smo još uvek zaglavljeni na istom mestu“. Pita se: „Ima li naša borba uopšte smisla?“
Zajedno sa ekološkom borbom procvetala je i nebula ekoloških aktivista u poslednjih dvadesetak godina. Formulišući oštru kritiku ekološke katastrofe koju prouzrokuju tri decenije kapitalizma, aktivistkinje i aktivisti danas dovode u pitanje ispravnost ključne poluge legitimiteta Komunističke partije Kine (KPK) od Deng Sjaopinga: politiku ekonomskog rasta.
S obzirom na obim zagađenja, partija se pokazala pragmatičnom i dala je široka ovlašćenja ekološkim nevladivnim organizacijama (ENVO). Ali njihove borbe rizikuju da oslabe režim, zbog čega su i objekt stalne represije. Zeleni aktivisti se nalaze u situaciji stalne nesigurnosti, razapeti između kritike vlasti i potrebe za dugoročnom akcijom.
Šen Čunji je jedna od mnogobrojnih razljućenih Kineskinja i Kineza. Poput 9 miliona stanovnika grada Čengdu, sumornog glavnog grada pokrajine Sičuan, ova devetnaestogodišnja studentkinja krhkog izgleda i melanholičnog pogleda se oseća zarobljeno u vazdušnom zagađenju. Za ovo su krivci neprekidni saobraćaj i prisustvo petrohemijske fabrike u obližnjem gradu Pengzhou. „Proveli smo jesen i zimu a da nismo videli nebo“, uzdiše Šen, „i kada se sunce konačno probilo pre nekoliko dana, ljudi su izašli sa fotoaparatima!“. Situacija je postala toliko nepodnošljiva da je decembra 2016. nekoliko stotina ljudi protestvovalo na trgu Tianfu, glavnom trgu megalopolisa, sa maskama protiv zagađenja na licima. „Demonstracije su se raspršile, vođe su uhapšene i zvanični mediji su sve zataškali“, prepričava stanovnik koji želi da ostane anoniman. I niko ne zna šta se desilo sa vođama.
Peking nadzire pokrajinske vlade
Prošlo je već nekoliko meseci, a teška atmosfera još uvek lebdi Tianfu trgom, natkriljenim zastrašujućom statuom Mao Zedonga. Policija natovarena opremom za suzbijanje nereda herojskim korakom šparta trgom. Pored toga, policijska vozila i rotaciona svetla za hitne slučajeve su spremni da se pokrenu. Dva automobila iznenada prate naš taksi. A na nekoliko javnih mesta nas jedan čovek, verovatno iz unutrašnje bezbednosti, fotografiše... Bolje je da napustimo Čengdu.
Vlasti su 2013. identifikovale 712 lokalnih protesta protiv zagađenja, miroljubivih ili nasilnih ; neki su brojali od 30 000 do 50 000 ljudi. Ova nova ekološka svest je iznedrila plodno tlo za procvat udruženja za zaštitu životne sredine. Prvo udruženje, Prijatelji prirode, stvoreno je u Pekingu 1993. godine. Jikun Vu je imao 31 godina kada je počeo da radi u njemu zajedno sa još nekoliko desetina volontera. „Tada zaštita životne sredine nije nikoga zabrinjavala“, seća se. „Naše akcije su se svodile na sađenje drveća i na ornitologiju“. To su sve bile bezopasne aktivnosti, sve dok se zeleni pioniri, inspirisani američkim kolegama, nisu okupili i stvorili nevladine organizacije (NVO) – kontradiktorni simbol svemoćnog karaktera režima u kojem ovlašćene posredničke strukture (lige mladih, progesionalna udruženja, sindikati) uvek nastaju odozgo.
Ekonomsko otvaranje zemlje je ipak podstaklo priliv stranih donacija ekološkim nevladinim organizacijama. Katastrofe poput smrtonosnih poplava 1998, kao i još obimnija krčenja šuma i erozije zemljišta uz reku Jangce, mobilisali su nove društvene aktere koji nastoje da pomognu stanovništu koje živi uz reke. Isto se dogodilo 2004. sa amblematičnom blokadom izgradnje brane na reci Nu (u južnoj provinciji Junan), koja je poplavila predeo proglašen od strane Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) za prirodnu baštinu. U sistemu u kojem sve dolazi odozgo, ENVO su se paradoksalno pojavile odozdo i iz inostranstva. Tako zemlja koja je 1994. imala 9 ENVO, prema Francuskoj ambasadi u Pekingu, sada ih zvanično ima skoro 8000 (od ukupno 50 000 NVO). Njihov broj se u periodu između 2008. i 2013. udvostručio i to toliko da su „udruženja koja se tiču zaštite životne sredine doživela najveći rast među udruženjima u poslednjih nekoliko godina“, kaže Jikun Vu koji je 2012. osnovao vlastitu ENVO Večno zeleno.
Peking je odlučio da im omogući jedinstvenu slobodu delovanja. „Na lokalnom nivou, ove organizacije mogu pokrenuti mnoštvo akcija i kritikovati vladu. Iznenadilo bi vas koliko je vlast tolerantna prema njima“, primećuje Đoš Čin, dopisnik za Wall Street Journal u Pekingu. Jikun Vu, koji je osnovao organizaciju Večno zeleno sa 100 000 juana (13 000 eura) iz ličnog fonda, slaže se sa (…)
