Pismo se na istorijskoj skali čovečanstva pojavilo nedavno: piktografske sumerske ploče iz grada Uruk – svedočanstvo najstarijeg poznatog pisma - ispisane su samo pre pet hiljada i tri stotine godina. Dugo vremena se drevni govorni izraz rafinirao i raslojavao na hiljade jezika, dijalekata i govora, od kojih nam većina ostaje nepoznata. Sistemi pisma odražavaju samo mali deo reči koje su ljudi šaputali u uši ili sasipali u lice. Ali pismo je ono što ostaje...
Distribucija načina pisanja nam na prvom mestu govori o širenju kolektivnih verovanja, naročito velikih religija. Put učenja Bude označava tlo indijskog pisma. Latinizacija prvih vekova naše ere prati hristijanizaciju u koncentričnim krugovima iz Mediterana. Arabizacija galopira iza propovednika islama iz Meke. Konačno, raskol crkve odvaja pisma Evrope, dodeljujući onima na Istoku ćirilicu.
Kasnije se ukorenjuje kolonijalna dominacija i pretenduje na to da donese civilizaciju narodima, koji su bez sumnje znali za mudrost oralnog prenošenja, ali ne i za alfabet. Misionari su, u potrazi za konverzijama, bili najkreativniji u tom polju. Izumili su slogovno pismo (videti rečnik) radi propovedanja na jeziku propovednika. To je bilo beskorisno, jer različita pisma mogu fiksirati bilo koji jezik: beloruski ili kineski se dobro adaptira na arapski alfabet; korejski se jednako dobro prenosi kineskim pismom kao i alfabetom Hangul; malteški arapskog porekla zna samo za latinicu; narodi centralne Azije su naučili četiri alfabeta tokom XX veka... Otuda iskušenje univerzalnog pisma ili, barem, normalizacije koja bi olakšala pismenost kao i približavanje naroda - poput esperanta.
Ova univerzalistička ideja se krajem prvog svetskog rata širila pod zastavom političke latinizacije koja se razmatrala od Turske do Japana, preko Irana i Kine. U ime internacionalizma koji su promovisali komunisti iz Moskve, inspirisala je kongres u Bakuu na kojem je 1926. usvojena latinica za desetine naroda koji žive između Azerbejdžana i (…)
