Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

IZGUBLJENA VELIČANSTVENOST ARGENTINSKE ŽELEZNIČKE MREŽE

Hoće li Buenos Ajres ekspres jednog dana zazviždati?

Čudnovati paradoks latinoameričke železnice: isprva je služila evropskim metropolama gladnim sirovina, da bi prerasla u mogućnost nove vrste nacionalnog suvereniteta putem teritorijalne integracije. Sada čeka na popravke, nakon duge faze privatne uprave koja je postala sinonim za propadanje opreme, kao što je slučaj u Argentini

Osamnaest časova i trideset minuta. Železnička stanica Retiro-Mitre, Buenos Ajres. Ispod svoda od gvođa i stakla tiska se gomila putnika. Po ovoj vrelini južnog leta većina odlazi na odmor. Naspram njih stoji desetak perona i… jedan jedini voz. Pedesetak metara dugačak red porodica i usamljenika koji čekaju kupa se u mirisu matea, lokalnog biljnog čaja. S prtljagom kraj nogu (i jastucima pod miškama, u slučaju najdalekovidijih), svi se spremaju za dug put. Na liniji koja spaja Buenos Ajres i Kordobu, dva ključna grada u zemlji, propustiti voz znači izgubiti tri dana: svake nedelje, 750 kilometara koji razdvajaju ove dve metropole prelaze samo dva voza, trinaest sati – prema zvaničnom redu vožnje. Iznenada se čuje glas. Zahvaljuje se putnicima zato što su se odlučili za voz i potom ih obaveštava da će oko ponoći morati da siđu na stanici San Nikolas de los Arohos (220 kilometara severozapadno od Buenos Ajresa) i autobusom pređu jedan deo puta (70km), pre nego što će preći na drugi voz kako bi nakon nove vožnje došli do svog odredišta. Teški pljuskovi zakrčili su neke puteve, pa glas zaključuje: „Ukoliko sve prođe po planu.“ Antonio Himenez ide u posetu porodici. „I pre petnaest godina mu je trebalo trinaest sati, ali ovde to nije bitno…“, gunđa ovaj filozof, pa uz uzdah popušta: „Ako je zbog naše bezbednosti…“ Na argentinskim linijama nesreće nisu retkost. Nacionalna komisija za regulaciju transporta je 2015. u provinciji Buenos Ajres zabeležila više od 500 nesreća direktno uzrokovanih stanjem mreže: 67 iskliznuća (50 više nego 2005. godine), 118 sudara sa drugim vozilima i na desetine dizel lokomotiva koje su se zapalile. Ovo je odraz stanja na nivou cele zemlje.

19:07. Uz stenjanje metala, voz se konačno pomera s perona. „Ukidanje prostora vremenom“, obećali su vlastima britanski inženjeri koji su uspostavili glavne železničke trase ove zemlje, krajem XIX veka, čini se poodavno. Pri maksimalnoj brzini od četrdeset kilometara na sat, putnici stiču suprotan utisak: kao da argentinski voz usporava vreme i uspeva da produži ionako već nesrazmerni prostor pampi.

Više od osamsto „fantomskih sela“

Kretanje klatna između privatizacija i nacionalizacija zadaje životni tempo lokalne železničke mreže (vidi na našem veb sajtu: „Privatno, javno, privatno... Veliki valcer argentinskih pruga“). Kada ju je država 1857. stvorila, prva linija Zapadne železnice (FCO) trebalo je da stvori nove izglede u provincijama dosta udaljenim od glavnog grada i njegove lučke zone: pruga je garantovala otvaranje zemlje. Argentinska železnička mreža je, međutim, ubrzo odgovorila na jedan drugi prioritet, postavljen u Londonu: na uspostavljanje ekonomske dominacije Britanske imperije, koja prostor oblikuje prema svojoj volji, a privredu prema svojim interesima.

Western Railway je već 1890. godine kupio FCO i otvorio vrata akvizicijama: vlasti su se pravdale time da će privatni i strani investitori bolje upravljati mrežom. Početkom XX veka, britanske železničke kompanije držale su najprofitabilnije trase, dok je argentinska država preuzela takozvane „razvojne“ linije, koje povezuju metropole s udaljenim provincijama. Preplićući snopovi šina koje se prostiru na pedeset hiljada kilometara oko luke Buenos Ajres iscrtavali su „gvozdenu lepezu“ na državnoj karti kada je prvog marta 1948. predsednik Huan Domingo Peron (čiji je prvi mandat trajao između 1946. i 1955) nacionalizovao ovaj sektor, u znak političke suverenosti zemlje. Železnička groznica je, pre usporenja britanskih investicija u osvit 1930-ih, uzdigla argentinsku mrežu na desetu poziciju prema postavljenim kilometrima pruge. Voz je kao odlučujući faktor regionalnog planiranja u velikoj meri pratio (i olakšavao) rast izvozne poljoprivrede, koja će Argentinu pretvoriti u evropsku žitnicu.

20:48. Nepregledne plantaže soje promiču kraj zamagljenih prozora i oslikavaju predeo koji se u jednom trenutku zamrzava. „Ispred nas je voz“, objašnjavaju dvojica užurbanih kontrolora naoružanih kofama i (...)

Obim celog teksta : 1 979 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Gijom Bolond

je novinar.

Podeli ovaj tekst