Saudijci i Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), u interesnom savezu sa Egiptom i Bahreinom, saopštili su 5. juna da prekidaju diplomatske odnose sa Katarom, zvanično optuživši tu zemlju da „podržava terorizam“ i, zajedno s Iranom, učestvuje u aktivnostima koje za cilj imaju destabilizaciju. Saudijci i UAE su zatvorili svoj vazdušni i pomorski prostor, ali i usku kopnenu granicu malog katarskog poluostrva koje služi kao tranzitna zona za 90% katarskog robnog prometa, uključujući i prehrambene namirnice. Spisak zahteva ovih zemalja je postepeno prerastao u niz ultimatuma koji ugrožavaju katarski suverenitet: u to spada i zatvaranje Al Džazire i turske vojne baze, kao i prekidanje svih veza sa Muslimanskom braćom, Hezbolahom i džihadističkim grupama.
Kriza je počela nakon posete američkog predsednika Trampa Rijadu tokom 20-21. maja, kada je (23. maja) Katarska novinska agencija objavila saopštenje pripisano emiru Šeiku Tamimu u kome se osuđuju demonizacija Irana, palestinskog Hamasa i libanskog Hezbolaha. Sutradan su Katarci saopštili da je agencija „hakovana“ i da je objavljeno „lažno saopštenje“, ali je već bilo kasno da se spreči dalja eskalacija.
Poslednji diplomatski sukob Katara sa Saudijskom Arabijom, UAE i Bahreinom odvijao se 2014. Katar je povukao svoje ambasadore na osam meseci u znak protesta protiv represije koju je egipatski predsednik Abdel Fatah el-Sisi sprovodio nad Muslimanskom braćom. Muhamed bin Zajid el-Nahjan, prestolonaslednik Abu Dabija i glavni igrač u UAE, prezire Braću, a štampa UAE je tri godine vodila grozničavu kampanju protiv podrške koju su dobijali iz Katara.
Nedavna kriza je veliki šok za Savet za saradnju Zaliva (Gulf Cooperation Council – GCC) koji čini šest zemalja: Saudijska Arabija, Bahrein, UAE (federacija od sedam emirata, od kojih su Abu Dabi i Dubai najmoćniji), Kuvajt, Oman i Katar. Savet je formiran u maju 1981, kao odgovor na osnivanje Islamske republike Irana, sovjetsku invaziju na Avganistan u decembru 1979. i izbijanje iransko-iračkog rata u septembru sledeće godine. Isprva je GCC bio odbrambena reakcija na regionalne tenzije i neprestane sukobe. Iako su zalivske monarhije i emirati posedovali značajne energetske resurse i finansijsko bogatstvo (njihov ukupni BDP iznosi 70% BDP-a čitavog arapskog sveta), malobrojno stanovništvo i odbrambene slabosti (u poređenju sa Iranom, Irakom, Egiptom i Izraelom) su ih ipak prinudili da svoje veze ojačaju u vidu sklapanja regionalnog saveza. Osim međudržavnih dogovora čiji je cilj stvaranje jedinstvenog tržišta, članice GCC su sklopile i bezbednosne sporazume sa zapadnim zemljama, pri čemu su SAD bile njihova glavna zaštitnica.
Bezbednosni sporazum, ne i zajedničke snage
Zalivske države su se vremenom navikle na američku pomoć – iako se smanjivala tokom Obaminog mandata – i nisu formirale zajedničke, multilateralne vojne snage, mahom usled međusobnog nepoverenja između šefova država i biranja bilateralnih vojnih sporazuma sa velikim zapadnim zemljama-izvoznicama oružja. Zato su se, na regionalnom nivou, opredelile za širi bezbednosni sporazum, ozvaničen u Rijadu u novembru 2012. i ratifikovan od strane pet od šest zemalja 2014. (jedino se kuvajtski parlament usprotivio). Sporazum omogućava razmenu obaveštajnih podataka o građanima, jedinstvenu lokalnu jurisdikciju i zajedničke sisteme nadzora i blokiranja društvenih mreža koje su glavno sredstvo slobode govora u regionu.
Uprkos strukturnim slabostima i stalnom suparništvu između članica, deluje da je GCC jedina uspešna i trajna međudržavna organizacija u arapskom svetu. Od svog formiranja se navikao na krize u kojima se uglavnom Saudijska Arabija sukobljava sa drugim članicama. Struktura saudijskog kraljevstva kao države zasnovane na vojnom osvajanju i težnji da se proširi sopstvena vrsta islama, koja sledi Hanbali školu pravne misli i povezuje je sa vehabizmom, izaziva veliko nepoverenje, tim pre što Saudijci Arapsko poluostrvo smatraju svojom prirodnom interesnom sferom.
Neostvareni planovi o jedinstvenoj zalivskoj valuti, oročenoj na 2010. godinu, to i pokazuju. Omanski sultanat, koji je siromašniji od drugih članica GCC, nije se radovao finansijskoj zavisnosti (…)
