Niz banera postavljenih po banderama uz obalu Mediterana viori se s lestvica na slanom vazduhu. Na svakom od njih nalazi se po jedno lice muškaraca i žena koji su doprineli ugledu Američkog univerziteta u Bejrutu (AUB). Ova najstarija akademska institucija Libana, i jedna od najstarijih na Bliskom istoku, proslavila je 2016. godine 150. godišnjicu. Osnovali su je američki protestantski misionari, a svoje postojanje duguje jalovom prozelitizmu. Njihova misija pristigla je na Bliski istok 1820. godine, ali za više od četrdeset godina nije uspela u pokušaju masovnog pokrštavanja stanovništva regiona. „Sve monoteističke religije već su bile prisutne, a vernici veoma privrženi svojoj veroispovesti“, objašnjava Marija Abunasr, profesorka na AUB-u i članica Inicijative komšiluka, nevladine organizacije koja se zalaže za unapređivanje okruženja u kom se ovaj univerzitet nalazi. Uprkos slabom rezultatu, misionari su imali jedan adut – obrazovanje. Njihove škole u selima planine Liban bile su veoma uspešne. Ova reputacija podstakla je dvojicu misionara da 1862. godine osnuju univerzitet. Četiri godine kasnije, Sirijski protestantski koledž, kako se AUB isprva zvao, otvorio je vrata za šesnaest studenata. Svečano otvaranje kampusa, osmišljenog prema arhitektonskom modelu američkih univerziteta, odigralo se 1871. godine.
Kampus je preoblikovao kraj u koji je smešten – Ras Bejrut („glava Bejruta“). Ova oblast, koja se prostire duž morske obale, od Klemensoa, preko Hamre i Ejn el Mrejsea, do Rošea, danas je gusto naseljena i puna života. Tokom XIX veka, stvari su stajale drugačije; niz polja i voćnjaka. Skromna cena zemljišta pružila je misionarima priliku da prošire kampus. U vreme otvaranja, univerzitet je imao samo medicinski fakultet. Potom je otvorio i farmaceutski fakultet, pa škole za stomatologe i medicinske sestre i, konačno, bolnicu, nadaleko poznatu u celom Libanu. Rast reputacije naveo je mnoge porodice iz svih krajeva zemlje da se dosele u komšiluk. Osnovna i srednja škola pri Univerzitetu otvorile su vrata 1936. godine. „Moji roditelji živeli su na planini, u Beit Meriju“, priseća se osamdesetogodišnji Nabil Najar. „Odlučili su da se presele u Ras Bejrut da bi me poslali na Internacionalni koledž, a potom i na AUB.“
Ova četvrt, nekada poznata kao „zemlja kaktusa“, malo pomalo izgradila se za potrebe primanja studenata. Filip Safar već pedeset godina vodi frizerski salon, koji je njegov otac 1930. godine otvorio prekoputa AUB-a. „U to vreme, mnoge prodavnice i restorani ciljali su na studente.“ Razgovor vodimo u njegovom salonu opremljenom stilskim nameštajem i smeštenom između restorana brze hrane i prodavnice telefona. Univerzitet je postao srce ove četvrti i reper na osnovu kog su mapirane okolne ulice. Ona koja se pred njim prostire nosi ime Danijela Blisa, njegovog osnivača i prvog predsednika.
Ova dva seniora smatraju da je ta institucija ljudima u Bejrutu značajno proširila vidike. „Da nije univerziteta, naš grad danas ne bi bio to što jeste“, smatra Safar. Uprkos građanskom ratu koji je između 1975. i 1991. godine razdirao Liban, ova četvrt oduvek je bila poznata po suživotu muslimana i hrišćana. Privlačenjem porodica i studenata iz različitih regiona i zajednica, AUB je negovao te različitosti, čemu je doprinosio i pristup samih profesora. „Niko nas nikada nije upitao koje smo veroispovesti“, priseća se Najar. Iako je religija u početku održala sveprisutnost, njen uticaj postepeno je bledeo. AUB je 1902. godine stekao nezavisnost od misionara. U uslovima rasta tenzija između različitih zajednica u ovoj zemlji, univerzitet je 1941. godine studentima uveo obavezni kurs pod nazivom Program studija civilizacije, kako bi „kultivisao kritički duh i dijalog“.
Mnogi studenti dan-danas AUB vide kao izuzetak, ali i primer koji bi u Libanu nagriženom podelama trebalo slediti. Dok Univerzitet Svetog Josifa i Kaslički univerzitet Svetog duha pohađaju pretežno hrišćanski studenti, a Arapski univerzitet mahom muslimani, AUB se ističe svojom raznolikošću. „Svog prvog dana na AUB-u doživeo sam kulturni šok“, priseća se Amer, poreklom iz veoma konzervativnog sunitskog sela na severu Libana, nadomak Tripolija, koji je želeo da ostane anoniman. „Zahvaljujući prijateljstvima koja sam tamo stekao i univerzitetskim klubovima proputovao sam ceo Liban. Pre toga nisam znao šta su tačno Druzi, šiiti (…)
