„San je drugi život. Ne mogu otvoriti, a da ne polomim, vrata od slonovače ili rožnata vrata koja nas odvajaju od vidljivog sveta“. Ovaj izvod iz Aurelije nagoveštava veličanstven portret Žerara de Nervala – pesnika koji je odlučio „da nikada ne ustukne, da ne bude nedostojan / svojih želja, utopija i borbi“ i koji je jedan od 19 pesnika koje su odabrali Ernst Pinjon Ernst i Andre Velter, upravo zato što dovodi u pitanje ubilački svetski poredak. Naslov knjige je Oni koji su živeli poeziju (Ceux de la poésie vécue). Šteta što nema ženskih imena, možda su ostavljena za sledeću knjigu? Nije prvi put da istaknuti vizuelni umetnik i poetski hroničar pišu zajedno. Velter je želeo (ponovo) da uroni u ove poeme, dok je Pinjon Ernst četkicom doprineo razumevanju intenziteta živog iskustva: Artur Rembo „gradski lutalica“; Vladimir Majakovski „prezaljubljen, prerevolucionaran i sasvim sigurno pregenijalan“; Nazim Hikmet i stihovi puni bola „A lepota? Šta ona drugovi moji čini? / (...) Naravno, ne čini ništa“; ili Mahmud Derviš „prepoznatljiv kao osoba u Palestini“. Intimni portreti ili plakati na gradskim zidovima poput hapšenja, besa, otpora...
