Znamo da voda ključa na sto stepeni. Savetuje se, međutim, da se ne čeka na to da se društveni život povinuje zakonima fizike. Ono što je sigurno jeste da jedan procenat društva polaže pravo na većinu bogatstva koje se na zemlji proizvede. To, međutim, ne znači da preostalih 99% obrazuje jednu solidarnu društvenu grupu, kamo li narastajuću političku snagu.
Pokret Occupy Wall Street se 2011. okupio oko jedne ideje, ili slogana: „Zajedničko nam je to što pripadamo 99% onih koji više neće tolerisati pohlepu i korupciju preostalog jednog procenta.“ Brojne studije pokazale su da je od praktično celokupnog dosadašnjeg ekonomskog oporavka profitirao isključivo taj jedan procenat najbogatijih Amerikanaca. U pitanju nije ni istorijski izuzetak, niti nacionalna posebnost. Vladajuća politika širom sveta uporno podupire takav ishod. Primer toga su i preski planovi francuskog predsednika, Emanuela Makrona, koji će pogodovati „280.000 najbogatijih domaćinstava, poslednjem postotku… čija se svojina sastoji mahom iz finansijskih investicija i deonica “.
Da li to znači da svi ostali dele toliko toga zajedničkog da bi mogli da udruže snage i sruše postojeći sistem? Ako, u nedostatku milijardi na računu, pripadamo kategoriji privilegovanih, utešno je izmestiti se fantaziranjem o tome da pripadamo istom bloku kom pripadaju proleteri. Devedeset devet odsto, međutim, okuplja bez razlike „prezrene na svetu“ (aluzija na socijalističku i komunističku himnu ’Internacionalu’, prim. prev.) kao i pozamašni viši srednji sloj doktora, univerzitetskih profesora, novinara, vojskovođa, top menadžera, savetnika i visokih funkcionera, bez kojih jedan procenat ne bi opstao ni 48 sati. Mešanjem baba i žaba u istom džaku podseća na mit koji se vezuje za osnivanje Amerike, prema kom, nekim čudom, svi pripadaju srednjoj klasi i da su gotovo svi ili već bogati, ili će tek postati.
Ukoliko je snaga u jedinstvu, pa i u koheziji… Istorija nas je naučila da veliki momenti jedinstva i sloge ne traju (…)
