Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

GNUSNO I KUKAVIČKO NOVINARSTVO

Umetnost intervjuisanja Adolfa Hitlera

Istorija medija ima sopstvene mitove. Posebno poželjno mesto zauzima onaj o velikom reporteru uvek spremnom da se suprotstavi moćnicima. Stvarnost je često ne baš tako romantična, posebno ako govorimo o 1930-im godinama. Uslovi pod kojima su francuski specijalni dopisnici u nekoliko navrata intervjuisali Adolfa Hitlera pred izbijanje rata otkrivaju nam domete servilnosti izvesne stuje u novinarstvu

„G. Hitler do daljnjeg ne želi da daje intervjue u prisustvu francuskih novinara, što se objašnjava stavom Francuske prema Nemačkoj.“ Ova izjava o neprihvatljivosti, koju je u martu 1932. sekretarijat nacističkog vođe poslao neprijateljskom pravnom zastupniku, ne poziva na odgovor. Iako je isključivanje francuske štampe popustilo nakon što je Adolf Hitler 30. januara 1933. stupio na vlast, neprijateljstvo samog kancelara nije iščezlo ni odmah, niti ikad u potpunosti. Odbijeni kandidati ispostavili su se, međutim, kao izdržljivi i ponekad veoma uporni. Novinarka Pola Erfor pokušala je dvaput, 1933. i potom 1935, da dobije intervju za L’Intransigeant; uzalud. Hiljadu devetsto trideset sedme godine ponovo je napisala pismo ambasadi Nemačke: „Želela bih da vas obavestim da bi intervju koji tražim, nakon što ga napišem, bio dostavljen kancelaru na odobrenje, a potom bez odlaganja i objavljen. Pitanja bi bila onakva kakvim ih kancelar želi, drugim rečima želim da objavim samo ono što bi moglo da se tiče njegove politike… Želim da istaknem da gajim velike simpatije prema novoj Nemačkoj, kao i prema mladoj Italiji, i da ćete u meni pronaći stranca punog saosećajnog razumevanja. Do danas sam pisala isključivo u prilog rasizma, budući da sam i sama antisemita od rođenja.“ Kao da ovaj CV nije bio dovoljan. Erfor je za kraj još jednom ponizno zamolila atašea za štampu ambasade: „Vi znate da ja donosim dobru sreću i da su me zbog toga italijanski vojnici u Etiopiji prozvali Maskotom južnih armija!“ Hitler je, međutim, ostao nepristupačan.

Ulizivanje nije bilo dovoljno da bi se dobila prilika za njegov intervju. Malobrojni francuski novinari koji su u tome uspeli bili su pažljivo probrani. Prvog među njima, Fernona de Brinona, s Hitlerom 1933. upoznaje prijatelj iz redova nacista, Joahim fon Ribentrop. Intervju je objavljen 22. novembra u Le Matinu, nakon što je prošao inspekciju nemačke službe za štampu i bio je događaj sam po sebi. Francuski ambasador je već dva meseca bezuspešno pokušavao da dobije prijem! U svom članku (razgovori nisu smeli da se snimaju, pa samim tim ni transkribuju), Brinon ne krije simpatije prema čoveku koji ređa umirujuće izjave i potvrđuje privrženost novom približavanju Francuske i Nemačke, dok će potonja već u oktobru napustiti Društvo naroda i Konferenciju o razoružanju. Brinon nas uverava da Majn kampf, objavljen deset godina ranije, ne treba da nas brine, budući da je duh njegovog autora „u stalnom kretanju“, nakon čega otvoreno zaključuje: „Verujem u iskrenost Adolfa Hitlera.“ Kao suosnivač Francusko-nemačkog komiteta 1935, koji je radio na približavanju dveju zemalja, a potom i kao žestoki kolaboracionista tokom okupacije, Brinon je 1947 pogubljen.

Posve specijalni dopisnici

Iako germanofilija novinara koje je Hitler primao nije uvek bila u toj meri očigledna, gotovo svi intervjui koji su bili predmet izveštaja u francuskoj štampi (izuzev jednog) odavali su mu, manje ili više iskreno, priznanje. S nemačke strane, ništa se nije zanemarivalo da bi se taj cilj postigao, budući da intervjui služe prvenstveno kako bi se promovisala spoljna politika Rajha. Hitler je 1933. i 1934. odobrio pet intervjua, kojima su dominirala pitanja o Društvu naroda, razoružanju i Sarskoj oblasti, čiji status i dalje nije bio rešen.

Jedan od njih, koji je 21. septembra 1934. dospeo na naslovnu stranu L’Intransigeanta isuviše podseća na nešto što bi organizovalo nemačko ministarstvo spoljnih poslova. Ovaj članak, u kom nacistički šef države (...)

Obim celog teksta : 1 732 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Dominik Pansol

je istoričar. Koautor je dela Confrontations au national-socialisme dans l’Europe francophone et germanophone (1919-1949), tom I, u uredništvu Olivjea Dara, Mišela Grunvalda i Uvea Pušnera, i izdanju Peter Langa (predstoji), u kom razvija teze iznete u ovom članku.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst