„Udeo na tržištu od 52%“. Klod Berda, suosnivač (zajedno sa Žan-Klod Azuleom) kompanije AB Productions. imao je malo vremena da kaže nešto više pre nego što ga je prekinuo „poziv iz Turske“. Izgleda da se i u Istambulu interesuju za „Hélène et les garçons“, „Premiers Baisers“ ili za „Le Miel et les Abeilles“, televizijske serije medijske grupe AB Productions, koje se svakog dana emituju na TF1 [1990-ih] i koje prati većina francuske omladine.
Brojke o gledanosti govore same za sebe: 1993. je 39% dece između 4 i 14 godina gledalo seriju „Le Miel et les Abeilles“, a 40% odraslih između 15 i 49 godina su verni fanovi serije „Hélène et les garçons“. Ovi uspesi svedoče o „počecima francuske fikcije u nastavcima“ i dokazuju da je „moguće proizvesti mnogo kvalitetnog programa koji će imati publiku“. Da ima publiku to je očigledno, ali da ima kvalitet? Muzika koja ide u vreme čekanja u centrali AB Productions je pesmica nalik svakodnevnim serijama: „Ljubav je zauvek. Zbog nje je sunce pod abažurom. Zbog nje sanjate, ona je vredna skretanja. Zbog nje pevate u zoru. Zbog nje je plavo nebo u dvorištu“.
Kulturni minimalizam nimalo ne smeta Azuleu: „U Francuskoj su hteli da se prave pametni po svaku cenu, dok su američki programi okupirali ekrane“. Berda smatra: „Televizija je ultimativna demokratija. U svakom trenutku birač može promeniti kanal. Svakog jutra su rezultati glasanja“.
Ovde nema glasačkih listića: generacija Miteran-Baladur ceni „ljubav zauvek“ koju joj servira, svake večeri, lanac poslovne grupe Bouygues. Serije su različite ali intrige su slične, a može se dogoditi i da jedan lik prelazi iz jedne u drugu. Scene su vrlo kratke i obiluju frazama „Ćao“, „Super!“, „Moram ići tamo“, „Vidimo se u kafiću!“. Ne ostavljaju vremena za bilo šta drugo sem scena međusobne razmene poljupca: u seriji „Hélène et les garçons“ četiri mladića, svaki put kada se nađu sa četiri devojke, grle „svoju“ devojku (ili obrnuto: jedna od odvažnosti scenarija) na takav način da kamera snima četiri izliva nežnosti jedan za drugim. Često se priča ne čuje do kraja rečenice zbog unapred snimljenog smeha, velikodušno emitovanog radi davanja ritma emisijama kojima humor nije najveća vrlina.
Glumac govori: pojavljuje se na ekranu. Snimci su fiksirani, kadriranje banalno, osvetljenje maksimalno, inscenacija minimalna, eksterijer zabranjen zbog ekonomičnosti, akcija se odvija u nepromenjivim i ograničenim mestima: „porodična“ trpezarija („Le Miel et les Abeilles“), jednokrevetna soba („Premiers Baisers“), muzički studio ili zajednička (rodno nemešovita) soba sa krevetima, jedna za trojicu od četiri mladića i jedna za tri od četiri devojke („Hélène et les garçons“). I u svakoj seriji je isti zajednički prostor, isto mesto okupljanja i druženja: kafić.
Bilo zbog nedostatka kreativne žice, bilo zbog izazivanja osećaja bliskosti (ili navikavanja): priče se ponavljaju, dugačke su i vrte se u krug. U intervalu od dva meseca, nakon nevernosti jednog karaktera sledi nesreća napuštenog/e ljubavnika/e, nesreća koja odmah izazove kajanje prevrtljivog heroja.
Iskušenje-pokajanje-oprost, formula (povremeno objašnjena „molitvom“ koja je odmah uslišena) ne zahteva uvek povratak nesreće ili „kazne sa neba“, uobičajena pomoćna sredstva za one koji nemaju mašte. Za pokajanje nakon flerta van veze je dovoljno vrlo malo.
Marta 1993, jedan od uspešnijih časopisa (koji dizajnira AB Productions) otkriva nestrpljivim tinejdžerima buduće zaplete epizoda, priča priču o Elen i momcima. Za mesec maj: „Uhvaćen u zamku, Nikola [momak junakinje] je pokleknuo i otišao za vikend sa devojkom iz snova. Za Elen je to šok. (...) A onda joj je dobra vila, koja bdi nad njom, dovela život u red. U nedelju, ona vraća posramljenog Nikolu, povređenog vlastitom glupošću, koji pada na kolena plačući i moli za oproštaj. Dakle, njihova ljubav raste kroz iskušenje, par je spreman da gradi zajedničku budućnost“.
Scena oproštaja na ekranu izgleda ovako:
Elen: „Prekasno je Nikola. (…)
