Erbas, kao i Arijenspejs, simbol je uspešne industrijske kooperacije između evropskih država i sinonim za saradnju. Italijanska grupa Finkantijeri je 2016. htela da napravi „Erbas za brodogradilišta“ kupovinom udela bankrotirane korejske firme STX u brodogradilištu u Sen Nazeru u Francuskoj. Simens je francuskoj vladi 2014. predložio „Erbasove“ za energetiku i železnice da bi se zaustavio otkup Alstomovog odeljenja za energetiku od strane Dženeral Eletrika (GE). Grupa francuskih socijalističkih poslanika je 2015. pozvala na „erbasovski“ spoj Alstom Transporta i Simensa radi konsolidacije evropske železničke industrije, iako se Alstom opredelio za partnerstvo sa kanadskim Bombardjeom. Zapravo, Erbas je izuzetak u Evropi u toj meri da čak i oni koji su učestvovali u njegovom stvaranju ne veruju da bi se takav poduhvat mogao ponovo izvesti.
Istorija je ključ za razumevanje kolektivne evropske nemoći u pogledu industrijske politike. Industrija je 1951. dala konkretan oblik ideji zajedničkog tržišta, Evropskoj zajednici za ugalj i čelik (ECSC), čije su članice bile Francuska, Zapadna Nemačka, Belgija, Holandija, Luksemburg i Italija. ECSC, kao embrion buduće Evropske ekonomske zajednice (EEC), učvrstio je francusko-nemačko pomirenje objedinjujući francuski i nemački ugalj i čelik. Osim toga, bio je to i način da se okonča zainteresovanost francuskog kapitalizma samo za sebe i svoje kolonije i da se primora da usvoji anglosaksonski model slobodnog tržišta koji povećava produktivnost. Pomoć iz američkog Maršalovog plana bila je uslovljena primenom ovih principa.
Evropska zajednica za atomsku energiju (Evroatom) uspostavljena je 1957. godine kako bi se zajednički podneli troškovi istraživanja u nuklearnoj industriji, ali je to najdalje što se otišlo u institucionalnoj saradnji. Rimski ugovori kojima je osnovana Evropska ekonomska zajednica u martu 1957. za svoj glavni cilj imali su stvaranje tržišta bez granica i uspostavljanje carinske unije koja bi bila korak ka „uklanjanju prepreka slobodnom kretanju osoba, usluga i kapitala među državama članicama“. To je razlog zašto se retki primeri industrijske saradnje češće događaju na međudržavnom nivou nego posredstvom Brisela. EEZ je sledio takav tok događaja bez preteranog mešanja.
Calcul plan
Kada se De Gol vratio na vlast 1958. nisu mu se dopadale ideje Žana Monea, jednog od osnivača EU. Ipak, De Gol je prihvatio zajedničko tržište jer je u njemu video šansu da modernizuje francuski kapitalizam. Prema EEZ se odnosio kao prema forumu u okviru koga se mogu razvijati industrijske grupe koje bi sutra-prekosutra bila glavna sredstva u borbi za nezavisnost od SAD. Tako je u oblasti aeronautike Francuska, zajedno sa Velikom Britanijom (koja je i dalje bila van EEZ zbog francuskog veta), razvila i napravila Konkord. Svoj nuklearni sektor francuska je razvijala samostalno, opredelivši se za gasom hlađene i grafitom moderovane reaktore. U računarskom sektoru, nakon što je GE kupio Bul, na veliko De Golovo nerviranje, francuska vlada je 1966. lansirala Calcul plan i osnovala Međunarodnu kompaniju za računarstvo (CII). Francuska država se umešala bez obzira na to da li su firme bile u državnom vlasništvu ili ne.
U Francuskoj i Nemačkoj glavno je bilo razvijati nacionalne šampione. Nemačke industrijske grupe, poput Simensa, Tisena, Dajmlera, BMW i Folksvagena su rekonstruisane, s obzirom da su bile ogranci konglomerata IG Farben (koji je za naciste proizvodio gas Ciklon B). Među te ogranke spadali su i Agfa, BASF, Hohst i Bajer, a svi su povratili svoju nekadašnju snagu zahvaljujući podršci savezne vlade. Usled statusa poražene nacije, Zapadnoj Nemačkoj nisu bile dozvoljene velike ambicije u odbrambenoj i aeronautičkoj industriji.
Francuska, britanska i nemačka vlada su 1966. zajednički pokrenule džambo-džet projekat koji bi mogao da konkuriše Boingovoj 747 letelici (francuski Sud-Aviation je razvijao i paralelni projekat modela kratkog do srednjeg dometa, A300 ili Erbas 300). Ipak, industrijalci i njihove firme nisu mogli da se dogovore o detaljima letelice i planovi se nisu ostvarili. Tome je svakako doprinela nespremnost britanske vlade da finansijski učestvuje u projektu.
Bernar Esamber, diplomac Politehničke škole koji je bio ministar industrije u vladama Žorža Pompidua i Morisa Kuve de Murvija, upoznao je 1968. generalnog direktora Sud-Aviation-a Anrija Ziglera, koji mu je pokazao model A300 i tvrdio da će revolucionisati avijaciju. Država je pristala da finansira projekat, s obzirom na obim neophodnih investicija, i složila se da joj se novac vrati samo ako projekat bude uspešan. Pompidu, tada već predsednik, dao je celom projektu evropsku dimenziju. Esamber je kasnije izjavio da je Pompidu „znao da će, ako avione treba prodavati evropskim firmama, njihovi industrijalci morati da budu uključeni u sve. Britancima je ponuđeno da proizvedu krila u zamenu za vlasnički udeo, što su oni odbili jer su hteli isplatu u gotovini. Sve u svemu, platili smo im i to nam je uštedelo tri godine.“
Francusko-britansko suparništvo je bilo tako jako da je motore za avion trebalo potražiti drugde. Nemci više nisu imali neophodne kvalifikacije i veštine, pa je francuska država posredovala u sporazumu između GE i Snecma-e (francusko Nacionalno udruženje za istraživanje i razvoj avionskih motora). Francusko-američka zajednička firma, CFM International, postigla je kasnije krupne privredne uspehe: proizvodila je motore za generacije Erbasa i postala Boingov dobavljač na američkom tržištu.
Britanska neodlučnost
Francuzi su vodili glavnu reč u Erbasu i Arijenspejsu: 70% tehnologije i stručnosti bilo je francuskog porekla, kao i uprava. Složena pravna građevina je spojila francuski Aerospatiale (rezultat stapanja Sud- i Nord-Aviation-a), nemački Deutsche Aerospace AG (DASA) kao naslednika Meseršmit-Dornijea, i španski Construcciones Aeronáuticas Sociedad Anónima (CASA). Nemci, koji su inače smatrali Erbas diskretnom prilikom da se vrate u oblast u kojoj su nekada briljirali, rado su pristali da finansiraju projekat. British Aerospace (BAE) se pridružio Airbus Industrie 1979. godine, čime je dobijena sledeća struktura kapitala: Aerospatiale i DASA po 37,5%, BAE 20% i CASA na 5%. U sektoru odbrane, Britanci dvadeset i pet godina nisu mogli da se opredele između nacionalne strategije sa podrškom SAD, evropskog saveza i dogovora sa Nemcima koji bi isključio Francuze iz jednačine. Francuzi, Nemci i Španci su 2000. godine osnovali Evropsku kompaniju za aeronautiku, odbranu i svemir (EADS), kao holding preduzeće koje je objedinjavalo Erbas i Astrium i iz koga je BAE istupio 2006. Saradnja je možda uspela u slučaju Erbasa i Arijenspejsa, ali je sličan pokušaj u računarstvu imao pogubne posledice. Ideja o evropskom šampionu je nastala 1966, sa francuskim Calcul planom i stvaranjem CII. Francuska je u početku, bez uspeha, predlagala savez sa holandskim Philips-om, a potom sa britanskom ICL-om. Godine 1971. počeli su razgovori sa Simensom, a naredne godine je postignut tripartitni sporazum, prema kome su CII i Simens imali po 42,5% akcija, a Philips 15%. Formirana grupa, Unidata, trebalo je bude direktna konkurencija IBM-u sa proizvodnjom sličnih računara u na evropskim i drugim tržištima. Međutim, Unidata je imala mnogo neprijatelja, kao što su (naravno) IBM, (…)
