Da smo postali zemlja siromaštva i jeftine radne snage i nije neka vest. Vlasti to čak ni ne tretiraju kao problem, već, valjda u stilu one stare „neka tvoje mane budu tvoja prednost“, promovišu kao pozitivni atribut. „Šta god vam ponude bilo gde u svetu, mi ćemo vam ponuditi bolje uslove“, izjavio je nedavno Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, prilikom otvaranja fabrike Leoni u Nišu (još jedne od famoznih direktnih stranih investicija). Pritom je dodao: „Imamo dosta velikih i siromašnih gradova, dođite kod nas, dajemo najbolje uslove“. Takoreći, imamo veliki broj očajnih ljudi, spremnih da rade za minimalnu nadnicu.
Međutim, kao da ni ova „komparativna prednost“ nije dovoljno, pa su vlasti odlučile da bazen rezervne armije rada prošire na jednu novu populaciju. Već nekoliko godina unazad Ministarstvo prosvete planira uvođenje sistema dualnog obrazovanja u srednje stručne škole. Ukratko, đaci bi uskoro trebalo da najmanje polovinu svojih stručnih predmeta odrađuju u preduzećima, sa idejom da kroz rad stiču određene kompetencije. Predlog zakona kojim bi to bilo regulisano ugledao je svetlost dana proleća ove godine. Možda će se neko zapitati „a kakve veze ima to sa jeftinom radnom snagom“. Ne da ima, nego će učiniti da ta jeftina radna snaga postane još jeftinija. No krenimo redom.
Fingiranje rasprave
Početkom leta održane su tri javne rasprave povodom Nacrta Zakona o dualnom obrazovanju. Dok su prve dve, u Novom Sadu i Nišu, prošle relativno mirno, uz dosta izrečenih kritika od strane prisutnih, ali i uz aktivno ignorisanje istih od strane predlagača, na trećoj, u Beogradu, bilo je kudikamo burnije. Već na samom početku brojne aktivistkinje i aktivisti podigli su u vis veliki broj transparenata kojima su iskazivali svoje neslaganje sa najavljenom reformom. Poruka je bila jasna – možete ignorisati naše kritike, ali ćemo vam to ignorisanje učiniti što težim. „Deci knjige, a ne kablovi“, „Protiv dečijeg rada“, „Deca nisu jeftina radna snaga“, „Ko krade rad?“, samo su neke od poruka koje su se mogle pročitati tog dana u sali opštine Vračar u kojoj je održana rasprava. Među prisutnima, bilo da su u pitanju nastavnici srednjih škola, profesori univerziteta, sindikalni poverenici, različiti stručnjaci i drugi zainteresovani, niko nije izrekao pozitivno mišljenje o predloženom tekstu Nacrta. Sa druge strane, reakcije predstavnika radne grupe Ministarstva prosvete koja je sastavljala zakon bile su dosta nemušte i svodile su se na vrlo banalne i šture, a zapravo arogantne odgovore tipa „niste vi to najbolje razumeli“. Glas javnosti, koji je unisono govorio da je predloženi zakon skandalozan, da je više nego očigledno da su ga sastavljali ljudi iz Privredne komore Srbije, sa specifičnim interesima koje ova institucija zastupa, i da malo čega tu ima što bi unapredilo naš obrazovni sistem i zaista poboljšalo kvalitet školovanja dece, ostao je da lebdi u prostorijama opštine Vračar u kojoj se javna rasprava odigrala, bez prevelikog uticaja na donosioce odluka.
Verovatno nije u pitanju ni prva ni poslednja javna rasprava koja se sprovodi iz čiste obaveze, kako bi se ispoštovale minimalne procedure transparentnosti pri donošenju novih zakonskih dokumenata. Ipak, iako je ceo događaj marginalizovan pa mu ni mediji nisu pridavali previše pažnje, čini se da je on u izvesnoj meri bio signal predlagačima zakona da moraju brže, jače i bolje pogurati kampanju u kojoj se nalaze, uložiti mnogo više napora, a i novca, kako bi nekako izgurali zacrtani projekat. Nije puno vremena prošlo od rasprava na kojima je bilo više nego jasno da je Nacrt Zakona o dualnom obrazovanju vrlo loš, a Ministarstvo prosvete intenziviralo je svoje aktivnosti u svrhu njegove promocije kroz projekat karavan „Duh mladosti“. Dakle, ljudi iz radne grupe nadležnog ministarstva koja je sastavljala Nacrt nisu imali nameru da se previše obaziru na povike javnosti i (…)
