Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MAŠINA ZA ZABAVU

Fenomen rijaliti programa

Jedanaestoro mladih ljudi je zatvoreno u kuću i sve vreme snimano, u skoro svakoj prostoriji, tokom deset nedelja. Loft Story, francuska verzija rijalitija koji dolazi iz Holandije i koji osvaja ceo svet, od proleća 2001. na ekranima kanala M6 izaziva pravu eksploziju

Nikada nijedna televizijska emisija u istoriji medija Francuske nije toliko pasionirala, fascinirala, potresala, uznemiravala, uzdrmavala, uzrujavala, nervirala i iritirala zemlju kao Loft story, rijaliti emitovan na kanalu M6 koji je privukao publiku veću od deset miliona ljudi. Ovome naprosto nema presedana. Situacija je, u jakom smislu reči, premijerna, inauguralna. Iako znamo da nam slike mnogo više govore o društvu koje ih gleda nego o samim slikama, ipak, njihovo značenje u ovom slučaju daleko do toga da je jasno.

Razmere fenomena su tolike da je pomama za gledanjem Loft Story zasenila i Kanski festival i poslednje finale lige šampiona u fudbalu. Ovo je dostiglo toliko ekstravagantne proporcije da ni velika međunarodna štampa, ignorišući političke, ekonomske i socijalne probleme, ne okleva da posveti brojne reportaže o „Francuskoj zahvaćenoj ludilom rijalitija Loft Story“.

Važne dnevne novine (Le Monde, Le Figaro, Libération, Le Parisien, France-Soir...) i nedeljne novine velikog tiraža (L’Express, Le Point, Le Nouvel Observateur, Marianne, VSD, Télérama, Le Journal du dimanche...) su ubrzo, podstaknute medijskom mimikrijom. posvetile brojne naslovnice ovom medijsko-sociološkom fenomenu, doprinoseći daljnjem uspehu Loft Story i osiguravajući rekordnu prodaju rijalitija.

Nacionalna psihodrama, totalni medijski šok, polemike i debate za ili protiv emisije: sve se umnogostručilo. „Loft Story nije više deo programa, nego istinsko državno pitanje!“, rekao je Erve Burž, bivši predsednik Conseil supérieur de l’audiovisuel (CSA). „Ova vrsta programa doprinosi bujanju fašizma“, tvrdi Žerom Klemon, direktor kanala Arte France. Na konferenciji francuskih biskupa je procenjeno: „Loft Story je dobra ilustracija zastranjenja do kojih može dovesti neobuzdana potraga za profitom. Mladi ljudi na sceni su tretirani kao zamorci ludog naučnika koji drži nekoliko miševa i pacova u kutiji za cipele, ne misleći na to šta će im se dogoditi.“

Krajnje neprijateljski nastrojeni prema emisiji, udruženja i kolektivi građana, poput Souriez, vous êtes filmés, Zalea TV, Apprentis agitateurs pour un réseau de résistance globale, Solidarloft itd. – koje, između ostalih, podržavaju Nova antikapitalistička partija, Mladi komunisti, anarhistički sindikat CNT, Attac i Forum Zelene omladine – išli su u Pariz, Nant, Ren, Tuluz i Marsej da protestvuju ispred lokalnih kancelarija M6, ostavljajući ispred vreće smeća i ponekad se suočavajući sa nasiljem sila reda...

Ali o kakvoj tačno šou-emisiji se radi? Predstavljen od strane M6 kao „interaktivna realna fikcija“, Loft Story je neka vrsta kolektivne igre čija dinamika je zasnovana na postepenoj eliminaciji učesnika putem glasanja gledalaca. Zatvoreni tokom deset nedelja u velikoj kući okruženoj vrtom i bazenom, odsečeni od sveta, bez televizije, telefona, štampe, radija i interneta, ispred kamera praktično 24 sata dnevno u svim prostorijama (osim u toaletu), jedanaestoro samaca – šest momaka i šest devojaka – koji imaju manje od 35 godina (odabrani od 38 000 kandidatkinja i kandidata) se mora uklopiti u grupni život i otkrivati karaktere jednih i drugih, ne bi li na kraju formirali idealan par. Pobednički par dobija kuću u vrednosti od 3 miliona franaka, u kojoj će morati živeti zajedno još šest meseci – i dalje snimani! – ne bi li kuća postala njihovo vlasništvo.

Jednostavna psihologija likova

Kuću nadzire najmanje dvadeset i šest kamera, od kojih su tri infracrvene, pod kontrolom više od sto tehničara i režisera mobilisanih noću i danju ne bi li obezbedili kontinuirano televizijsko praćenje. M6 emituje program besplatno (ali prepun reklama) u obliku dnevne sinteze od pedeset i dva minuta i, pod uslovom plaćanja pretplate, u punom kontinuitetu (međutim sa redigovanim slikama ili scenama koje se smatraju šokantnim) uz digitalni paket TPS ili na internetu.

Koncept emisije, pod imenom „Veliki brat“. razvio se od septembra 1999. u Holandiji od strane kompanije Endemol (prema imenima osnivača Joop van den Ende i John de Mol). Emitovan na malom privatnom kanalu Veronica, odmah je dobio ogromnu publiku. Radi se o tipičnoj „igri krize“, koja je doživela procvat nakon krize iz 1929: primer su plesni maratoni koje opisuje Horas Mekoj u romanu I konje ubijaju, zar ne? (1935). Od tada se ovaj model emisije (stalno snimanje volontera u zatvorenom prostoru) izvozi, u manje ili više odvratnim varijantama. u dvadesetak zemalja – od Brazila do Poljske, od Sjedinjenih Američkih država do Španije, od Argentine do Švedske ili Australije. Gotovo svuda, kao i u Francuskoj, uživa neverovatan uspeh publike (Survivor u SAD je privukao više od 50 miliona gledaoca!), do te mere da su pojedini kanali na aukciji prodavali posteljinu sa kreveta i druge predmete koje su učesnice i učesnici rijalitija koristili. Kao da se radi o globalizaciji onoga što je Ani Le Brun nazvala „procesom opšte kretenizacije koja okuplja posvećenike iz svih zemalja, ali i iz svih klasa i svih uzrasta“.

Snimana pomoću kamera za nadzor ili kroz jednosmerna ogledala, emisija reprodukuje tipičan dispozitiv kontrole (policijski, zatvorski, vojni), osnažen eliminacijom mrtvih uglova, upotrebom krupnih planova, infra-crvenih kamera... koje gledaocu daju osećaj moći, kontrole, (...)

Obim celog teksta : 2 560 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Ignjacio Ramone

je bio urednik Le Monde diplomatique od 1990. do 2008, autor je nekoliko dela, među kojima je i Propagandes silencieuses. Masses, télévision, cinéma, Gallimard, „Folio“, Paris, 2003. (reizdanje)
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst