Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NEUSPEH LIBERALNE LABORATORIJE

Kako je Island rešio problem špekulanata

Vlade širom Evrope i sveta nameću građanima politiku štednje pod izgovorom da takva politika nema alternativu. Primer lomljenja kičme Grčkoj je trebao da bude jasna poruka svima da je kvalitativno drugačija politika nemoguća. Pod pritiskom špekulanata vlade jednostavno „nemaju izbora“. Ili nam se to samo tako predstavlja? Naime, nakon što su bili pozvani da se izjasne na referendumu o ovim pitanjima, Islanđani su nam pokazali da je jedan drugi put moguć, tj. da račun za krizu ispostaviti onima koji su je izazvali

Malo ostrvo, velika pitanja. Moraju li građani da plaćaju ludilo bankara? Postoji li još uvek neka institucija povezana sa narodnim suverenitetom, sposobna da svoj legitimitet suprotstavi prevlasti finansija? To su bili ulozi referenduma koji je održan 10. aprila 2011. na Islandu. Tog dana, vlada je po drugi put ispitivala stanovnike: prihvatate li da nadoknadite uloge Britanaca i Holanđana privatnoj holandskoj banci Icesave? I po drugi put, stanovnici ostrva opustošenog krizom koja je otpočela 2008. odgovorili su „neˮ – sa 60% glasova, prema 90% kada je obavljeno prvo izjašnjavanje, u martu 2010. Ishod glasanja dobija poseban ton u trenutku u kojem, pod pritiskom špekulanata, Evropske komisije i Međunarodnog monetarnog fonda (ММF), vlade na evropskom kontinentu nameću politiku štednje za koju nisu dobile mandat. Podvođenje pod udar regulative zapadnog sveta, koje sprovode finansijske institucije oslobođene svih obaveza, zabrinjava čak i laskavce deregulacije. Dan nakon islandskog referenduma, urednik liberalnog Fajnenšl Tajmsa pozdravio je činjenicu da je „moguće izvesti građane pred bankeˮ (13. april 2011). Ta ideja još uvek ima malo odjeka među evropskim političkim liderima.

Ono zbog čega se Island može smatrati školskim primerom jeste činjenica da je to takoreći hemijski čist primer dinamike koja je tokom 1990-tih i 2000-tih godina dozvoljavala privatnim interesima da donose javne propise koji su dovodili do pumpanja finansijske sfere, do rastakanja ostatka privrede i, konačno, do njene implozije.

Neposredno pre krize, 2007, sve napreduje: Islandski prosečni dohodak je peti na svetu i za 60% je ispred Sjedinjenih Država. U to vreme u poređenju sa šik restoranima u Rejkjaviku. restorani u Londonu više liče na kafane. Luksuzne stvari preplavile su butike a ogromni automobili sa pogonom na četiri točka, 4x4, zakrčili su ulice. Godinu dana ranije, jedna međunarodna studija klasifikovala je stanovništvo ostrva kao najsrećnije na planeti. Velikim delom ovaj prosperitet je počivao na ubrzanom rastu tri islandske banke. Ova, do 1988. mala preduzeća u javnom sektoru, brzo su se vinula među tri stotine najznačajnijih banaka u svetu, njihova imovina se povećala sa 100% bruto domaćeg proizvoda (BDP) u 2000. na skoro 800% u 2007. – što predstavlja nivo koji prelazi samo Švajcarska.

Ekonomska kriza je izbila krajem septembra 2008. godine: nakon stečaja investicione banke Liman Braders, tržište novca se zatvorilo. Ne mogavši da isplate svoje poverioce. tri islandske banke su nacionalizovane. Zatim su postigle manje slavan rekord: onaj koji je objavila rejting agencija Modis, uvrstivši ih među jedanaest najspektakularnijih finansijskih katastrofa u istoriji.

Na početku dvadesetog veka, nakon više od šest stotina godina stranog tutorstva, društvene strukture Islanda i dalje su bile najviše feudalne od svih nordijskih zemalja. Ribarstvo dominira ekonomijom i stvara najveći deo deviznih priliva, dozvoljavajući trgovini da raste putem uvoza. To, zauzvrat, stimuliše nove aktivnosti: građevinarstvo, usluge i laku industriju. Nakon drugog svetskog rata, privreda je ušla u razdoblje održivijeg rasta, zahvaljujući kombinaciji nekoliko faktora: pomoć dobijena Maršalovim planom, u kombinaciji sa postavljanjem vojne baze za smeštaj američke vojske i Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO); izobilje izvoznog dobra koje nije osetljivo na fluktuacije prihoda potrošača, ribe hladnih mora; mala populacija, visoko obrazovana i sa snažnim osećajem nacionalne pripadnosti.

Kako Island postaje bogatiji, to predstavlja osnovu za državu blagostanja inspirisanu skandinavskim modelom, koja se finansira porezima. Osamdesetih godina dvadesetog veka, nivo i raspodela raspoloživog prihoda dostigli su nordijski prosek. Međutim pritisak države ostaje izraženiji na Islandu nego među evropskim susedima. Baš kao i klijentelizam, lokalna oligarhija ograničava politički i ekonomski pejzaž.

Moderno kapitalističko društvo druge polovine XX veka ima direktnu vezu sa skoro feudalnim strukturama XIX veka. U decenijama nakon završetka Drugog svetskog rata, četrnaest porodica – grupa poznata pod nazivom „Hobotnica“– stvara ekonomsku i političku elitu u zemlji. Po uzoru na vođe plemena u prošlosti, oni dominiraju uvozom, transportom, bankarstvom, osiguranjem, ribolovom i snabdevanjem baze NATO-a. Ova oligarhija takođe upravlja Partijom nezavisnosti (IP, desnica), koja kontroliše medije. Ona odobrava imenovanje visokih zvaničnika u administraciji, policiji i vojsci. U to vreme vladajuće stranke ( PI i Partija centra [PC] koje svoje članstvo regrutuju u ruralnim sredinama ) direktno upravljaju lokalnim javnim bankama: nemoguće je dobiti kredit bez odobrenja od strane lokalnih aparatčika. Zastrašivanje, ulizištvo i nepoverenje pletu mrežu moći impregniranu mačo kulturom, spremnu da maljavost proglasi za univerzalnu vrednost.

Uticaj jednih studentskih novina

Ali, krajem sedamdesetih godina, jedna neoliberalna frakcija potkopala je iznutra nacionalni poredak. Uzela je ime "Lokomotiva", što je bio naziv novina koje su preuzeli student prava i trgovine. Njihov cilj je promovisanje pravila o slobodnoj trgovini i stvaranje uslova za karijeru bez blagoslova Hobotnice. Po završetku hladnog rata, opozicija levice nije više pravi uzor koji treba slediti, Lokomotiva napreduje. Ona će zemlji obezbediti premijera: g. Davida Odsona (PI).

Rođen 1948 Odson je postao opštinski poslanik Rejkjavika za PI 1974, a potom gradonačelnik 1982. godine. Nakon toga je sproveo kampanje privatizacije, uključujući i prodaju opštinske ribarske flote – u korist članova Lokomotive. Godine 1991. on vodi IP do pobede na nacionalnim izborima. Postavši premijer, vlada zemljom blizu četrnaest godina, i upravlja izvanrednim rastom finansijskog sektora pre nego što je prešao u Centralnu banku 2004. godine. Ne udaljavajući se nikada od islandske političke podmornice, drži se na odstojanju od ostatka društva – za koje ne pokazuje ni najmanje interesovanja. Njegov pulen u Lokomotivi, gospodin Geir Haard, ministar finansija od 1998. do 2005, nasledio je 2006. šefa vlade g. Haldora Asgrimsona, kojem je Odson bio prepustio vlast 2004. Liberalizacija islandske privrede započinje 1994. Pristupanje Evropskom ekonomskom prostoru – području slobodne trgovine zemalja Evropske unije kojem su se pridružili Island, Lihtenštajn i Norveška – nameće slobodno kretanje kapitala, robe, usluga i ljudi. Odsonova vlada se bacilau sprovođenje programa prodaje državnih sredstava i deregulacije tržišta rada. Privatizacija finansijskog sektora započela je 1998. pod vođstvom Odsona i lidera CP-a, partnera tadašnje vladajuće koalicije, gospodina Asgrimsona: banka Landsbanki pala je pod uticaj visokih predstavnika PI-a, dok je njen konkurent Kaupthing banka pala u ruke PC-a. Kasnije je jedna privatna banka koja je nastala spajanjem više malih preduzeća, Glitnir, došla na treće mesto.

Island prolazi milenijumski vrh nošen vetrom međunarodnih finansija podstaknutih jeftinim kreditima. Na nacionalnom planu tri elementa se pokazuju kao odlučujuća: snažno (...)

Obim celog teksta : 3 290 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Sila Sigurgersdotir & Robert Vejd

su, redom, rukovodilac konferencije o javnoj politici na univerzitetu na Islandu; profesor političke ekonomije na Londonskoj školi ekonomije.
PREVOD: Aleksandar Stojanović

Podeli ovaj tekst