Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POSLEDICE ARHITEKTONSKIH ČUDA I NJIHOVOG PROPADANJA

London – čiji grad?

Pošto je strašan požar zahvatio i uništio Grenfel Tauer, stambenu zgradu u javnom vlasništvu u jednoj od najbogatijih londonskih opština, ministri i članovi vlade koji se smatraju odgovornim za neprestano smanjivanje budžeta za javne usluge redom su pristajali na teške intervjue na ulici

Katastrofa u Grenfelu je jasno ilustrovala krupne posledice ideološkog opredeljenja da se u regulaciji stambenog prostora ide prečicom i da se ona sprovodi što jeftinije, što je i dovelo do ugradnje zapaljivih materijala u fasadu zgrade. Zato mnogi, posle besa i bola zbog gubitka života (stradalo je oko 80 ljudi), dovode u pitanje političke i ekonomske odluke kojima su nametnuta ovako jeftina rešenja. S pravom deluje da su siromašni manje važni u gradu kojim se upravlja u interesu bogatijih.

Smanjenje sredstava za potrebe lokalnih samouprava i javnih usluga i birokratske komplikacije u vezi sa zdravstvenom i bezbednosnom regulacijom, udružene sa ozbiljnim društvenim nejednakostima, proizvele su katastrofu sa krupnim političkim posledicama. Zgrada se nalazi u Kraljevskoj opštini Kensington i Čelsi, inače izbornoj jedinici koje je na izborima po prvi put dobila laburističkog poslanika, sa razlikom od 20 glasova, i to najpre zbog stambenih pitanja. Opština je imala budžetski suficit i nudila povraćaj opštinskog poreza, dok je, sa druge strane, održavanje javnih zgrada i stanova sprovodila što jeftinije moguće. Nejednakosti u Londonu su najočiglednije u društvenoj geografiji unutrašnjih oblasti na zapadu grada, gde javni stambeni kompleksi predstavljaju presudno i pristupačno stambeno rešenje za one koji nemaju prihode ili su im prihodi vrlo mali; i to sve pored nekretnina u vrednosti od po nekoliko miliona funti, zahvaljujući inflatornim operacijama off-shore investicionog kapitala i bogatih kupaca.

Društvena nepogoda u dugoj ekspoziciji, poznatija kao štednja, pravi je demijurg spaljene zgrade kao vidljivog simbola okrutnih političkih odluka prošle decenije. Ljudima je bilo jasno da su siromašni manje važni i da su loše prošli u pogledu društvene i životne zaštite; nekima je izgledalo da je nesreća možda i deo plana da se opština reši neuglednih jeftinih stanova i njihovih siromašnih korisnika. Zato je tragedija u Grenfelu bila odlučujući momenat u naporima nestabilne vlade da formira vladajući savez, u kontekstu neostvarenih obećanja o agresivnijem pristupu pregovorima o Bregzitu.

Menja se raspoloženje Londona i njegovih žitelja – zavladao je osećaj da se otvaraju nove mogućnosti koje će možda dovesti do ozbiljnijih promena na narednim izborima, s obzirom na veći angažman mladih i novi ugled Korbinovih laburista. Svi se pitaju za koga radi London, a odgovor nije: za kapital. Posle nesreće u Grenfelu usledili su pozivi na ulaganje i rekonstrukciju kvalitetnog, ali pristupačnog stanovanja, kao i ukazivanje na to da su sve manja javna ulaganja i surov odnosa prema gradskoj sirotinji pravi problem, a ne javni stanovi.

Ogromne nejednakosti

Većina postojećih i budućih solitera u Londonu nisu u javnoj svojini. Više od 400 nebodera se ili gradi ili je dobilo neophodne građevinske dozvole, a skoro nijedan neće imati pristupačne cene. Mali deo njih spada u javno stanovanje. U pripovesti o dubokoj nejednakosti i stambenim problemima u Londonu, privatni projekti ove vrste znak su društvene polarizacije grada i nesposobnosti kako države, tako i tržišta da zadovolje društvene potrebe. Takvi apartmani su namenjeni globalnoj eliti i deluju kao potrošna sredina koja, u mnogim slučajevima, najbolje služi za mirovanje novca. „Zajednica“ koju zamišljaju prestižne arhitekte i agenti za nekretnine je samo prodavanje priče fluidnoj klasi investitora i bogatih. Na kakvim god da su drogama bili projektanti zlatnog stambenog bloka oko Batersi elektrane, nesporno je da im je nadahnuće bio znak funte, a ne leteće prase na omotu albuma Animals Pink Flojda. Mnogi projekti duž Temze su parodija i privid zajedničkog života. To su mrtvi prostori i naselja, čija je upravo beživotnost ključna za realizaciju što veće razmenske vrednosti; zato je njihova stambena vrednost od manjeg značaja. Pitanje o tome ko ima najveće koristi od toga neprestano nervira menadžere i političare.

Na kakvim god da su drogama bili projektanti zlatnog stambenog bloka oko Batersi elektrane, nesporno je da im je nadahnuće bio znak funte, a ne leteće prase na omotu albuma Animals Pink Flojda.

Položaj Londona kao svetionika za najveće svetske bogataše nije dobra vest za sve ostale. Kada su krenula dobra vremena, krenuli su i agresivna džentrifikacija, iseljenja podstanara, rušenje desetina javnih zgrada, reforme u socijali i izmeštanje čitavih domaćinstava. Možda su ulaganje i uništavanje u vezi; u okviru rasprava o Bregzitu, londonska elita se nije osvrnula na potencijalno negativne posledice međunarodnih investicija.

Društveni mislilac Erih From je možda nesvesni uzor investitorima i menadžerima, s obzirom da se bavio fokusom naše kulture na stvari, umesto na ljude, odnosno na „imati“ umesto „biti“. Njemu je naša želja za beživotnim stvarima bila znak nekrofilske kulture, fiksirane na poricanje smrti i traganje za svetlucavim predmetima. Da li je londonska skupocena panorama posledica urbane političke ekonomije podređene nagonu smrti kapitala i neobuzdanim globalnim strategijama akumulacije klase bogatih?

Prazni enterijeri

U Anatomiji ljudske destruktivnosti (1973), From je nekrofiliju odredio kao želju za mrtvim, tj. kao mehaničko interesovanje s onu stranu društvene ili ljudske povezanosti. Stoga deluje da je to i odgovarajući okvir za ljubav prema beživotnim stvarima koju pokazuju najbogatiji ljudi na svetu. Svojina je znak ličnog razvitka i statusa, iako ostaje potpuno ili delimično neiskorišćena. Marketinški materijali za mnoge projekte prikazuju prazne enterijere iz kojih puca pogled na grad. Potencijalni kupci mogu da se zamisle kao strašni upravljači grada koji su iznad zajedničkog života i neprijatnih društvenih razlika.

To i ne bi bio toliki problem da takvi beživotni prostori nisu štetni po društveni život grada. Veliki priliv stranog kapitala podstiče logiku gradnje za potrebe bogatih i stranih ulagača. Takve investicije smanjuju legitimitet i ključnu ulogu javnih stanova jer se potonji predstavljaju kao nepotrebni javni troškovi u kontekstu mnogo boljih ponuda. Šira društvenost grada odumire sa odumiranjem protoka i cirkulacije ljudi u delovima urbanog (...)

Obim celog teksta : 3 108 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Roland Etkinson

PREVOD: VUK VUKOVIĆ

Podeli ovaj tekst