„Nema malih zemalja u Generalnoj skupštini“, priča nam Desima Vilijams dok sedimo u njenoj kancelariji u Staklenom domu, zgradi Sekretarijata pri sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Vilijams je ranije bila ambasador Grenade pri UN, a sada radi kao specijalna savetnica predsednika 71. saziva Generalne skupštine (GS). Sa nama govori oprezno, kao da želi da ništa ne propustimo, mada primećuje našu skepsu i stoga dodaje: „Tako je prosto zato što povelja UN navodi da su sve države-članice suverene i ravnopravne“. Surova realnost međunarodnih odnosa ipak znači da bi ovu izjavu trebalo uzeti sa zrnom soli. Uprkos tome, 13. juna 2016. dogodio se mali, ali značajan događaj koji je poremetio rutinski rad GS: izbor njenog predsednika nije se završio očekivanim ishodom. Kad je stanje redovno, delegati konsenzusom biraju kandidata regionalne grupe na koju je došao red (vidi Globalni forum). Ipak, ovog puta je formalno glasanje bilo neophodno. Kiparski kandidat, Andreas Mavrojanis, inače favorit zapadnih zemalja, dobio je 90 glasova; kandidat mikrodržave, Piter Tomson, ambasador Fidžija pri UN, pobedio je sa 94 glasa. Jedan azijski diplomata tom prilikom je izjavio sledeće: „Izbor Tomsona je poruka za velike sile i treba da im stavi do znanja koliko je nepravedno raspodeljen teret klimatskih promena. Fidži je jedna od zemalja koje su najugroženije rastućim nivoom mora, pa je zato izbor njenog predstavnika na čelo GS politički gest.“ GS funkcioniše po principu jedna država-jedan glas.
Prema rečima Tereze Gasto, bivše direktorke za stratešku komunikaciju UN, „mnoge rasprave se ponavljaju, ali se tokom njih artikulišu važne i nove ideje koje postepeno stiču podršku i od UN prave ’rasadnik ideja’: u tom smislu je GS ključni forum koji državama omogućava da sarađuju po svim međunarodnim pitanjima“. To se odnosi na razoružanje, nove tehnologije, upravljanje svemirskim otpadom, zaštitu prava deteta i smanjenje rizika od prirodnih nepogoda. GS je uspela da usavrši međunarodno pravo u mnogim oblastima i inicijator je preko tri stotine sporazuma. Jedan od njih je i Pariski klimatski sporazum iz decembra 2015. Na stotine sastanaka se dnevno odigravaju u kancelarijama u Njujorku i Ženevi. Sve to jedan novinar je opisao kao „melting pot u kome nastaje globalni konsenzus“.
Generalna skupština daje svoj doprinos političkim raspravama daje u svojstvu foruma za diskusiju o važnim idejama i postavljanje nekih osnovnih zahteva. Deklaracija od 14. decembra 1960, usvojena u skladu sa principom samoopredeljenja svih naroda (član 1. stav 2 Povelje UN), dala je legitimnost nezavisnosti kolonizovanih zemalja. Nakon dekolonizacije, tokom koje se mnogo novih država pridružilo UN (najpre afričke države do tada pod britanskom, francuskom ili portugalskom kolonijalnom upravom), GS je postala jedini univerzalni forum za sve zemlje (193 države članice i dve u svojstvu posmatrača: Vatikan i Palestina).
„Ne dozvolite da mi maslinova grančica ispadne iz ruku“
Tokom 1960-ih i 1970-ih održani su neki od najčuvenijih govora u Generalnoj skupštini: od predloga Džona F. Kenedija da SAD i SSSR organizuju pregovore o nuklearnim probama, preko Aljendove osude kontrole koju glavne privredne grupacije, uz podršku zapadnih zemalja, imaju nad Globalnim jugom iz 1972, do prve mirovne ponude koju je Jaser Arafat, šef Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), ponudio Izraelu 13. novembra 1974, uz sledeće reči: „Danas pred vas izlazim sa maslinovom grančicom i puškom borca za slobodu. Ne dozvolite da mi grančica ispadne iz ruku.“
Arafatovo obraćanje je bilo značajno za njegovu borbu, što se jasno vidi u odluci GS od 22. novembra iste godine kojom je priznato palestinsko pravo na samoopredeljenje i suverenitet, a PLO je dobio status trajnog posmatrača. Palestina je 29. novembra 2012. dobila status države-posmatrača bez prava članstva. S obzirom da bi punopravno članstvo sprečio izgledni američki veto, Palestina je ojačala svoju međunarodnu poziciju i dobila pravo žalbe Međunarodnom krivičnom sudu i pravo potpisivanja sporazuma. U septembru 2015. ruski predsednik Vladimir Putin je na godišnjem zasedanju GS predložio formiranje međunarodne koalicije protiv ISIS koja bi uspela da „ujedini široku lepezu snaga koje se odlučno suprotstavljaju onima koji, poput nacista, seju zlo i mržnju“.
Mnoge rasprave se ponavljaju, ali se tokom njih rađaju važne i nove ideje koje postepeno stiču podršku i od UN prave „rasadnik ideja“.
Nema globalnih snaga reda koje bi mogle da sprovode odluke GS, koje zato često ostaju načelne izjave bez praktičnih posledica. Međutim, kao što je to bio slučaj sa dekolonizacijom, čak i takve izjave mogu biti autentične političke vododelnice koje menjaju stavove i geopolitički odnos snaga. To je verovatno i razlog zašto su zemlje Juga često pribegavale GS da bi se za nešto izborile. Grupa 77 i Kina, osnovana 1964. godine, govori u ime 133 zemlje u razvoju tokom ekonomskih i socijalnih rasprava. Deklaracije UN su još od 1968. osuđivale aparthejd i vršile pritisak na zapadne zemlje koje su trgovale sa Južnoafričkom republikom. Prilikom posete Njujorku u oktobru 1994. Nelson Mandela je izjavio: „Ovde smo danas da pozdravimo Organizaciju Ujedinjenih nacija i njene države članice, kako pojedinačno tako i sve zajedno, za udruživanje sa našim narodnim masama u zajedničku borbu koja je izvojevala naše oslobođenje i pobedila rasizam.“ Neke rezolucije su izazvale oštre proteste, pa je tako rezolucija iz 1975. u kojoj je cionizam određen kao oblik rasizma povučena 1991. godine.
Od šezdesetih, Ekonomski i socijalni savet (Ekosoc), koji podnosi izveštaje GS, prvi se založio za učešće organizacija civilnog društva u međunarodnim raspravama, jer su one do tada bile zabran diplomata sa mandatima svojih vlada. Ekosoc je uveo status „nevladinih organizacija“ i dao im pristup sastancima i pregovorima UN, uz pravo da iznesu mišljenje, sastavljaju izveštaje i određuju predstavnike (bez moći odlučivanja). Pojam NVO je tako prešao u svakodnevnu upotrebu. Ekosoc je akreditovao oko 1300 NVO i uspostavio sistem za prohodniju komunikaciju sa organizacijama civilnog društva.
Politički uticaj
GS je forum na kome NVO mogu da izraze svoje stavove. Svetski okeanski samit, koji je organizovala GS u Njujorku u junu ove godine, primer je takve prakse: NVO su učestvovale u razgovorima u organizaciji GS skoro čitavu deceniju, sve dok nisu donesene izmene Konvencije o pomorskom pravu. Iz (…)
