Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NI OSIGURANJE, NI MILOSTINJA, VEĆ SOLIDARNOST

Socijalno građanstvo kao rešenje?

Kada je obaveza među članovima zajednice, solidarnost svedoči o njenoj čvrstini. Zbog toga, slabljenje mehanizama socijalne zaštite, poput nedavnog smanjenja porodičnih doprinosa od strane Vlade Francuske, utiče na nacionalnu koheziju. Obezbeđujući jednako dostojanstvo svim građanima, ovaj pravni princip je osnova ljudskog razvoja

Iako svoju slavu duguje sociološkoj i političkoj misli, pojam solidarnosti ima pravno utemeljenje. Isprva je označavao (u građanskom zakoniku iz 1804.) mehanizam Zakona o solidarnoj odgovornosti, koji se koristio u slučaju da za jedan dug postoji više poverilaca (aktivna solidarnost) ili dužnika (pasivna solidarnost). Tek krajem 19. veka dobija novi pravni smisao - kolektivne organizacije, koja omogućava suočavanje sa rizicima koje otvara industrijska proizvodnja, te opterećivanje uzročnika rizika objektivnom odgovornošću, nezavisno od bilo kakvog prekršaja. Na taj način ustanovljeni su sistemi solidarnosti, koje je Žan-Žak Diperu dobro opisao kao „zajedničke posude (...) u koje se doprinosi po svojim mogućnostima i iz kojih se uzima po svojim potrebama”. Kako se nikad ne da svesti na čisto interesnu računicu, solidarnost je uvek faktor otpora svetu tržišta. Dati joj pravnu snagu znači ograničiti širenje ekonomskog takmičenja na baš svako područje života.

Na nacionalnom planu je solidarnost stekla najveći značaj. U francuskom Zakonu o socijalnom osiguranju (1945.) ističe se da je „organizacija socijalnog osiguranja utemeljena na principu nacionalne solidarnosti”. Tom principu odgovara koncept socijalnog građanstva, različit od političkog građanstva, koji počiva na tri stuba: na socijalnom osiguranju, javnim službama i kolektivnim slobodama koje garantuje radno pravo (sindikalna sloboda, kolektivno pregovaranje i pravo na štrajk). To socijalno građanstvo, koje ne proizlazi iz načela mesta rođenja, ni načela krvne veze, ujedinjuje sve one koji doprinose nacionalnoj solidarnosti svojim porezom i davanjima i koriste se njome kao socijalno osigurani korisnici javnih službi. Nacionalna solidarnost nije isključiva. Unutar sebe priznaje izražavanje užih solidarnosti koje se mogu kvalifikovati kao „građanske solidarnosti’’ a temelje se na volontiranju i njima upravljaju neprofitna tela, poput zadruga, sindikata ili društava za uzajamnu pomoć, a ne treba zaboraviti ni porodičnu solidarnost. Sve one deluju pod okriljem nacionalne solidarnosti, koja ih koordiniše i koju one ujedno produžuju i podržavaju. Veze među tim krugovima solidarnosti su višestruke; ne može se, dakle, modifikovati jedna, a da to ne utiče na sve ostale. Nijedan sistem socijalnog osiguranja ne bi, na primer, dugo odolevao nestanku porodične solidarnosti. Da bismo to shvatili dovoljno je nevidljivi rad pretvoriti u plaćene sate, na primer negu pruženu bolesnim ili starijim osobama.

Tako definisana, solidarnost se podjednako razlikuje i od osiguranja i od milosrđa. Za razliku od privatnog osiguranja, koje se oslanja na aktuarsku procenu rizika (statističkom metodom), režim solidarnosti počiva na pripadanju nekoj zajednici, bila ona nacionalna, profesionalna ili porodična. Članovi te zajednice koji su u datom trenutku imućniji, ili manje izloženi riziku, doprinose više od manje imućnih ili ugroženijih, ali svi imaju ista prava. Za razliku od milosrđa (ili od savremene varijante milosrđa, zaštite), solidarnost dakle ne deli svet na one koji daju i one koji primaju: svi bi trebalo da doprinose sistemu prema svojim mogućnostima, i svi su pozvani da se njime koriste prema svojim potrebama. Kao izraz jednakog dostojanstva među ljudskim bićima, organizacija solidarnosti je kočnica širenju tržišne logike na sve ljudske aktivnosti. Stoga je ona već trideset godina glavna meta neoliberalnih politika.

Erozija nacionalnih solidarnosti najvidljivija je manifestacija tog preispitivanja. Napad, frontalni kada je reč o javnim službama, bio je blaži u slučaju socijalnog osiguranja, iako je 1994. Svetska banka penzionim sistemima očigledno zadala novi smer: pretvoriti doprinose u hartije od vrednosti, bogateći tako finansijska tržišta. U Evropi, gde je stanovništvo snažno vezano za socijalno osiguranje, ostvarivanje tog programa krenulo je zaobilaznim putem. Umesto da se direktno obračunavaju sa tim sistemima, potkopali su njihove finansijske temelje, presekavši vezu između obaveza da se njima doprinosi i prava se oni koriste. I praktikovalo se ono što državni savetnik (...)

Obim celog teksta : 1 903 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Alen Sipio

je redovni profesor na Collège de France. Upravnik je katedre „Socijalna država i globalizacija: pravna analiza solidarnosti”.
PREVOD: Nikola Radić

Podeli ovaj tekst