Samo nekoliko meseci bilo je dovoljno da se Sjedinjene Države povuku iz međunarodnog Pariskog sporazuma o klimi, objave nove ekonomske sankcije Rusiji, ukinu normalizaciju diplomatskih odnosa sa Kubom, objave nameru da otkažu nuklearni sporazum s Iranom, izdaju upozorenje Pakistanu, Venecueli zaprete vojnom intervencijom i proglase se spremnim da Severnu Koreju napadnu „sa žestinom kakvu svet do sada nije video“. Otkad je 20. januara Bela kuća promenila stanare, Vašington je unapredio odnose jedino sa Filipinima, Saudijskom Arabijom i Izraelom.
Donald Tramp nije jedini koji snosi odgovornost za ovu eskalaciju. Izabrani neokonzervativci iz redova njegove partije, demokrate i mediji zapravo su mu aplaudirali kada je minulog proleća naredio održavanje vojnih vežbi u Aziji i ispaljivanje pedeset devet raketa na jednu sirijsku vazduhoplovnu bazu. S druge strane, kada je istraživao mogućnosti približavanja sa Moskvom ruke su mu bile vezane, dotle da je čak bio primoran da objavi novi krug američkih sankcija protiv Rusije. Ukratko, iz dana u dan, ravnoteža spoljne politike Sjedinjenih Država sve više zavisi od sabiranja republikanskih fobija (Iran, Kuba, Venecuela), koje često dele sa demokratama, i mržnje demokrata (Rusija, Sirija), koju odobrava većina republikanaca. Ukoliko u Vašingtonu i postoji neka partija mira, za sada ju je nemoguće pronaći.
Prošlogodišnja predsednička debata je, međutim, sugerisala da američki glasači žele da raskrste sa imperijalnim tropizmom Sjedinjenih Država. Tramp isprva nije vodio kampanju oko tema iz oblasti spoljne politike. Pa ipak, onda kada je o njoj govorio, ukazivao je na pristup umnogome suprotan pristupu vašingtonskog establišmenta (vojske, eksperata, tinktenkova, specijalizovanih časopisa) i onom koji danas nastavlja. Obećavši podređivanje geopolitičkih ekonomskim interesima Sjedinjenih Država, uspeo je da se istovremeno dojmi i zagovornicima privrednog nacionalizma („Amerika prvo“), brojnim u državama u kojima je industrija uništena, ali i onima koji su se, nakon petnaest godina neprekidnih ratova, koji su doveli do pogoršavanja stanja ili opšteg haosa (Avganistan, Irak, Libija), uverili u prednosti izvesnog realizma. „Danas bi nam bilo bolje da nismo proveli petnaest godina baveći se Bliskim istokom “, zaključio je Tramp u aprilu 2016. godine, siguran u to da je „arogancija“ Sjedinjenih Država dovela do „jedne katastrofe za drugom“ i „koštala na hiljade američkih života i na hiljade milijardi dolara“. Ova dijagnoza, koja se ne bi dala očekivati od jednog republikanskog kandidata, odgovorila je na sentiment najprogresivnije struje unutar Demokratske partije. Pegi Nunan, autorka najzapaženijih govora Ronalda Regana i njegovog neposrednog naslednika, Džordža H. Buša, u to doba istakla je sledeće: „Po pitanju spoljne politike, [Tramp] se pozicionirao ulevo u odnosu na Hilari Klinton. Ona je ratoborna, isuviše podstaknuta željom da upotrebi vojnu silu, a manjka joj i razboritosti. Po prvi put u novijoj istoriji jedan republikanski kandidat na predsedničkim izborima stajaće ulevo u odnosu na svog demokratskog rivala, što će stvari učiniti zanimljivima.“
Stvari uistinu jesu zanimljive, ali ne onako kako ih je Nunan zamislila. Dok „levica“ postulira kako mir ne proističe iz zastrašivanja drugih zemalja, već iz pravednijeg odnošenja prema njima, Tramp se, u potpunosti nezainteresovan za osećanja svetskog javnog mnjenja, ponaša poput trgovca konjima u potrazi za najboljim „dilom“ za sebe i svoje birače. Otuda iz njegove perspektive problem vojnih saveza nije u tome što umesto da odvraćaju od agresije rizikuju širenje sukoba, već u tome što su za Amerikance preskupi – i u tome što plaćanjem tog ceha gledaju kako im se zemlja pretvara u „zemlju trećeg sveta“. „NATO [Severnoatlantski savez] je zastareo“, dreknuo je Tramp usred jednog sastanka, drugog aprila 2016. godine. „Branimo Japan, branimo Nemačku, a oni nam plaćaju samo delić našeg troška. Saudijska Arabija bi se raspala kada bismo otišli. Ako nisi spreman da ustaneš od stola, nikada nećeš napraviti dobar posao.“
Sumnja u tajnoviti sporazum
„Dobar posao“ je predsednik Sjedinjenih Država očekivao da će zaključiti sa Moskvom. Novo partnerstvo preokrenulo bi pogoršavanje odnosa između ove dve sile u prilog savezništva protiv Organizacije Islamske države (ISIL) i priznavanja važnosti Ukrajine za rusku bezbednost. Sadašnja paranoja oko svega vezanog za Kremlj navodi nas da zaboravimo kako je 2016. godine, po aneksaciji Krima i direktnoj intervenciji Moskve u Siriji, i Barak Obama relativizovao opasnost koju predstavlja Vladimir Putin. Njegove intervencije u Ukrajini i na Bliskom istoku bile su, prema njegovom mišljenju, tek improvizacije, slabo kontrolisano učvršćivanje kontrole nad „državama-klijentima koje su na ivici da mu umaknu“.
Obama je tada dodao: „Rusi nas ne mogu značajno promeniti, niti oslabiti. To je mala zemlja, to je slabašna zemlja, i da nije nafte, gasa i oružja, njena privreda ne bi proizvodila ništa što bi drugi hteli da kupe.“ Ono čega se kod svog ruskog kolege plašio bile su… simpatije koje gaji prema Trampu i njegovim pristalicama: „Trideset sedam odsto republikanskih glasača podržava Vladimira Putina, bivšeg šefa KGB-a. Ronald Regan zasigurno se okreće u grobu !“
Reganov večni san se do januara 2017. godine vratio u stanje spokoja. „Predsednici dolaze i odlaze, ali se politika ne menja“, zaključio je Putin. (…)
