Uprkos noći, neizdrživa vrućina još uvek je visila nad gradom Kamišli. Brzo prošavši kroz mali aerodrom, još uvek kontrolisan od strane desetina policaja i vojnika režima Bašara al-Asada, odmah smo stupili na teritoriju Demokratske federacije Severne Sirije, često nazivanu „Rožava“ („zapad“ na kurdskom). Uzduž turske granice, između Eufrata i Iraka, najmanje dva miliona ljudi (60% Kurda) boravi na ovim zemljama, preuzetim oružjem od džihadista Islamske države (ID). Nakon 2014, ovi Sirijci žive političko iskustvo inspirisano Abdulahom Ocelanom, osnivačem Radničke partije Kurdistana (RPK), od 1999. zatvorenom u Turskoj. Napustivši marksizam-lenjinizam, RPK i njen sirijski saveznik, Partija demokratskog saveza (PDS), od dvehiljaditih zastupaju slobodarski komunalizam američkog ekologa Marija Bukčina (1921-2006). Usvojen 2014, njihov osnovni tekst, Društveni ugovor Demokratske federacije Severne Sirije, odbacuje nacionalizam i zalaže se za egalitarno, ravnopravno društvo koje poštuje prava manjina.
Rožava je de fakto autonomna. Osim malih eklava u Hesičeu i aerodroma u Kamišliju pod upravom Damaska, ceo region je pod kontrolom Sirijskih demokratskih snaga (SDS), koje uključuju kurdske borce i borkinje iz Jedinice za zaštitu naroda (YPG na kurdskom), Jedinice za zaštitu žena (YPJ), kao i delove sunitsko-arapske, jezidijske i hrišćanske vojske. Velike zastave YPG-a vijore se na mnogobrojnim blokadama u Kamišliju, gde policija autonomne vlade detaljno pregleda vozila. Samoubilački napadi džihadista predstavljaju permanentnu pretnju. Svi se sećaju napada 27. jula 2016. koji je ostavio 44 mrtvih i 140 ranjenih. Mračne ulice kontrastrirane su svetlošću Nusajbina i Mardina, dva grada sa druge strane turske granice. U regionu bogatom resursima, pitanje energije ilustruje izazove pred kojima je nova vlast. U Rumeilanu, sto kilometara od Kamišlija, na putu ka Iraku formiraju se dugi redovi ispred benzijskih pumpi. Pre početka rata 2011, region je obezbeđivao 380.000 barela sirove nafte dnevno, odnosno trećinu proizvodnje u državi. Sa ratovanjem, ekstrakcija je pala za 70% i teško je nedostajalo benzina. U odsustvu rafinerija, autonomna vlada je primorana da prodaje deo sirove nafte sirijskoj administraciji, koja potom isporučuje gorivo po visokoj ceni: 80 centi evra po litru.
Podela vlasti između regiona
Mnoštvo malih lokalnih rafinerija takođe prodaje gorivo po ceni od 20 centi po litru, ali je njihov uticaj na okruženje zabrinjavajući. Crni dim zatamljuje pejzaž; kožne bolesti i respiratorni problemi se samo umnožavaju. „Nemamo drugo rešenje u ovom trenutku“, kaže Samer Husein, asistentkinja u Komisiji za energiju sa centrom u Rumeilanu. „Čim budemo mogli, izgradićemo moderne rafinerije i očistiti područje. I, naravno, zaposliti sve ove radnike u novim postrojenjima.“
U drugim delovima Rožave, kao u Manbidžu, zabrana zanatskih rafinerija onespokojila je delove stanovništva koji su već potrošili struju uprkos povraćaju tri glavne brane na Eufratu. Po međunarodnim sporazumima, Turska, koja se snadbeva s reke uzvodno, mora da garantuje protok od 600 kubnih metara vode u sekundi. „Kada su ove brane bile pod kontrolom ID-e, Turska je puštala više vode“, tvrdi Ziad Rustem, inženjer i asistent u Komisiji za energiju u kantonu Džezira. „Ali kada su ih oslobodile Sirijske demokratske snage, počela je da smanjuje obim vode. Danas je protok manji od 200 kubnih metara u sekundi“.
Novinar kurdskog kanala Ronahi TV u Kamišliju, Šervan Juzef, opisuje narodno zadovoljstvo: „Nekoliko stotina ljudi demostriralo je u Kamišljiju. Oni krive autonomnu vladu, a ne Tursku. Uprkos tome, smatram da su ove demonstracije opravdane. Kritika osnažuje vlast, a ne obrnuto. Rat ne može uvek biti izgovor za nedostatak pruženih usluga.“ Iako je zaštita životne sredine visoko pozicionirana „Društvenih ugovorom“, ostali sagovornici insistiraju na kontekstu koji sprečava izgradnju rafinerija, modernizaciju brana ili razvoj obnovljivih energija: Turska nameće blokadu regiona, kao i njeni saveznici iz Demokratske partije Kurdistana (DPK) koji drže sever Iraka i uspehe RPK-a i PDS-a vide kao lošu stvar.
Odgovaranje na hitne potrebe i borbe nisu sprečili razvoj institucionalnog projekta demokratskog konfederalizma, zasnovanog na principu lokalnog samoupravljanja. Komune su grupisane u tri kantona – Džeziru, Kobani i Efrin – svaki sa zakonodavnom skupštinom i kantonalnom vladom. Sirijski demokratski savet mora na kraju da se nosi sa tri kantona, koji su već koordinisali svoje politike. Prvi izbori održani su u martu 2015, i još ih je planirano do kraja godine, čije će zakonodavne skupštine biti izabrane početkom 2018. Sirijski Kurdi bliski DKP-u bojkotovali su prve izbore, poput Narin Matini, članice vođstva partije Pokret kurdske budućnosti i Kurdskog nacionalnog saveza (KNS), na čelu sa Masudom Barzanijem, predsednikom Kurdske regionalne vlade Iraka. Ona je primila novinare u svojoj kući u popularnom naselju u Kamišliju, budući da su prostorije njene stranke zatvorile vlasti autonomne vlade: „Naš projekat je nacionalni kurdski projekat, nezavisni Kurdistan“, kaže ona. „Ne podržavamo projekat Demokratske federacije Severne Sirije. Vlasti su zatvorile naše kancelarije i uhapsile, a potom oslobodile naše vođe. Autonomna vlada nam kaže da moramo da se registrujemo da bismo dobili dozvolu da funkcionišeno. Ali to bi značilo da je priznajemo“. Hakam Kelo, ko-predsednik Zakonodavne skupštine Džezire, kaže da je tenzija između PDS-a i Barzanijevih pristalica pre svega bila igra moći: „Mogli su da zatraže dozvolu za njihovu partiju bez da potpišu „Društveni ugovor“ i dobili bi je.“
Sedište Zakonodavne skupštine Džezire nalazi se u Amudi, nekih dvadeset kilometara od Kamišlija. Zgrada u kojoj je smeštena je veoma zaštićena, dostupna jedino pešice nakon pretraživanja i provere identiteta. Sa 101 članom, od kojih su pola žene, ovo telo okuplja zajedno predstavnike političkih partija koje su potpisale „Društveni ugovor“. Zastupljeni su i predstavnici organizacija civilnog društva, koje šalju dva člana, i to obavezno jednu ženu i jednog muškarca. Predlažu ih njihove zajednice ili udruženja i odobrava Zakonodavna skupština. Dodatno, desetak kurdskih i arapskih političkih organizacija dobilo je dozvolu i sredstva za funkcionisanje bez obaveze da zasedaju u skupštini.
Osnivanje kurdske nacionalne države nije bio jedan od Ocelanovih ciljeva, budući da je on svoj pokret predstavljao kao antinacionalistički: „Cilj pokreta je da ispuni pravo na samoodbranu ljudi doprinošenjem napretku demokratije u svim delovima Kurdistana, bez da, međutim, dovodi u pitanje postojeće političke granice“, napisao je iz zatvora. „Ne želimo da se odvojimo od drugih sirijskih teritorija“, rekla je Siham Kverio, ko-predsednica Komisije za inostrane poslove u autonomnoj vladi kantona Džezire. „Kurdi, Arapi i Sirijci dogovorili su se 2013. da osnuju autonomnu vladu. Kada smo počeli, nismo očekivali da će trajati duže od četiri meseca.“ Članica hrišćanske zajednice, koja mahom (…)
