Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MEĐUNARODNA POLITIKA SSSR-A U SVETLU NEUSPEHA REVOLUCIJE NA ZAPADU

Diplomatija – od ideološkog pristupa do realizma

U prvoj deceniji svog postojanja, Sovjetski savez je neprekidno preispitivao spoljnu politiku, tražeći ravnotežu između imperativa širenja revolucije i potrebe da osigura opstanak vlasti

Boljševici su se u početku ustručavali da formulišu principe spoljne politike. Po njihovom mišljenju, Rusija je u opasnosti sve dok revolucija u zapadnim industrijalizovanim zemljama ne postane pretnja imperijalističkoj intervenciji. Posebno zbog toga što dolazak socijalizma u Rusiji, ekonomski zaostaloj zemlji, zavisi od njihove tehničke i ekonomske pomoći.

Iz tih razloga je Lav Trocki prezirao svoju poziciju narodnog komesara za inostrane poslove koja mu je poverena nakon zauzimanja Zimskog dvorca oktobra 1917. Apostol „permanentne revolucije“ jedva da je video smisao u uspostavljanju diplomatskih odnosa sa kapitalističkim režimima, jer je verovao da je njihov kraj neizbežan. Čak je zaposlenima u kabinetu govorio o svojoj nameri da objavi tajne ugovore bivšeg režima sa imperijalističkim vladama, pre nego što „zatvori radnju“ i otpusti ih. Desetak godina kasnije, uspon „snažnog, strogog i tihog“ Josifa Staljina na mesto neprikosnovenog lidera partije će uveriti britansko ministarstvo inostranih poslova. „Nije iznenađujuće“, komentariše jedan od njegovih predstavnika, „što poraz fanatične boljševičke opozicije [trockisti] najavljuje spoljnu politiku koja koristi klasične ’nacionalne alate’“.

Jaz između ova dva pristupa odražava promenu u sovjetskoj spoljnoj politici tokom prve decenije nakon revolucije. Klasna borba je dugo vremena ostala strukturni element, čak i nakon neuspeha revolucija u centralnoj i istočnoj Evropi. „Normalizacija“ odnosa se retko predstavljala kao krajnji cilj, a više kao taktika. Lenjin je jasno formulisao ovu ideju novembra 1920: „Još uvek nismo postigli pobedu van naših granica, što bi bio jedini način da obezbedimo sigurnost. Ipak, ulazimo u novu eru, jer smo sada prepoznati kao važan akter na međunarodnoj sceni“. Novi režim je u početku bio uspešan sa primenom ove politike: dekret o miru (bez aneksija i odštete) donet odmah nakon Oktobarske revolucije konsolidovao je vlast u očima naroda; Brest-Litovski mir je 1918. okončao rat sa Nemačkom; Rapalski ugovor iz 1922. je razbio diplomatsku izolaciju SSSR-a.

Ipak, međunarodno priznanje i politička stabilnost, iako privremeni, predstavljali su kontradikciju za režim koji je pretendovao da bude međunarodni i uvek dinamičan. Očajnički pokušavajući da ostanu verni svojim principima, boljševici su bili primorani da usvoje dualističku politiku: podsticanje diplomatskih odnosa sa Zapadom radi nacionalne sigurnosti i istovremeno podsticanje revolucionarnih aktivnosti u inostranstvu u povoljnim okolnostima, što ilustruje njihova podrška propalom ustanku u Hamburgu oktobra 1923.

Ova kontradikcija se produbila tokom 1924, kada su Velika (...)

Obim celog teksta : 1 221 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Gabrijel Gorodetski

je istoričar, profesor emeritus na All Souls College Oksfordskog univerziteta. Autor je knjige Ivan Maïski, journal (1932-1943). Les révélations inédites de l’ambassadeur russe à Londres, Les Belles Lettres, Paris, 2017.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst