Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

OKTOBARSKA REVOLUCIJA I JUGOSLAVIJA

Lenjin na Titovom stolu

Bez Oktobarske revolucije ne bi bilo ni Jugoslovenske revolucije. U Oktobarskoj revoluciji i njenom nasleđu (ili, pak, načinu na koji je to nasleđe interpretirano) ogleda se i nasleđe jugoslovenskih komunista, sa svim svojim protivrečnostima. Uspesi, ali i nedostaci jugoslovenske države, bili su posledica njenog formiranja po ugledu na SSSR

Kada je Josip Broz Tito umro u Ljubljani 4. maja 1980. godine, na njegovom radnom stolu, u Užičkoj ulici broj 15 u Beogradu, nalazila se, između ostalog, jedna mala fotografija Lenjina u boji. Dok je Jugoslavija oplakivala svog vođu, arhitekta događaja bez kojeg ne bi bilo ni Jugoslovenske revolucije ostao je u istom položaju u kojem je bio tokom 35 godina Titove vladavine. Neprimetan, iza kulisa, ali uvek prisutan u Titovom životu i u životu Jugoslovena čije društvo je, makar deklarativno, bilo zasnovano na idejama Oktobra.

„Od 7. novembra do 7. jula”

Britanski istoričar Geoffrey Swain, autor jedne od najboljih biografija Tita objavljenih u zadnjih deset godina (koja je, uzgred, kod nas prošla poprilično nezapaženo i čak nije ni prevedena na srpskohrvatski), demonstrira kako je Tito, uvek na levici jugoslovenskog komunističkog pokreta, video Drugi svetski rat kao priliku za širenje revolucije, po ugledu na Lenjina. Ako je Prvi svetski rat doveo do revolucije u Rusiji, Drugi svetski rat dovešće do revolucije u ostalim zemljama. Stoga je krajnji cilj partizanskog pokreta od početka rata bio ne samo borba protiv okupatora, nego i revolucija. Pritom treba imati na umu da Kominterna nije odobravala ovakav otvoreno revolucionarni pristup i da se zalagala za postepeniju politiku osvajanja vlasti. Rani „revolucionarni“ potezi Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), kao što su poziv jugoslovenskim vojnicima da ne predaju oružje u aprilu 1941, formiranje narodnooslobodilačkih odbora na slobodnim teritorijama i osnivanje Prve proleterske brigade, na Staljinov rođendan i sa petokrakama na kapama, naišli su na oštru osudu Staljina i Kominterne.

Iako je partizanski pokret ostvario široko učešće masa u ratu i revoluciji, narodni front nije počivao samo na tome, nego i na istovremenoj političkoj dominaciji komunista u antifašističkom pokretu. Narodnofrontovska saradnja sa drugim antifašističkim političkim formacijama uvek je značila primat KPJ, što recimo nije bio slučaj sa komunistima u Francuskoj i Španiji pre rata, gde su bili samo jedna od antifašističkih stranka, ali ne i predvodnici Vlada čiji su sastavni deo bili. Ovo je važno ne samo u kontekstu neslaganja KPJ sa Staljinom, koje će u konačnici dovesti do raskola 1948, nego i u savremenom kontekstu, u kojem istorijski revizionisti pokušavaju da diskredituju revolucionarni aspekt borbe kao nelegitiman, a u ekstremnijim slučajevima da delegitimizuju i samu antifašističku borbu samo zato što je njen krajnji cilj bila socijalistička revolucija.

Ista situacija se danas odigrava i u Rusiji, iz strukturno identičnih razloga: kapitalistička, deklarativno liberalna (u praksi nacionalistička i polu-autoritarna) država nije u stanju da se nosi sa nasleđem Ruske revolucije. Revolucija se delegitimiše kroz prizivanje bauka terora i građanskog rata, a zvanična državna politika sećanja može da se rezimira kao „nije važno da li smo komunisti ili nacionalisti, dokle god je nacija na prvom mestu.“ Pritom se, naravno, izbegava istorijska kontekstualizacija revolucije, a savremena (liberalna ili nacionalistička) ideologija se uspostavlja kao vanvremenski set vrednosti kroz koje se revolucija analizira.

Odsustvom kontekstualizacije revolucije, popularizuju se mitomanske predstave o režimu koji joj je prethodio. Tako se u Rusiji, recimo, redovno glorifikuje premijer Pjotr Stolipin, koji se predstavlja kao neko čije bi reforme spasile Carstvo da ga samo nisu ubili anarhisti 1911. Međutim, čak i istoričari koji su nenaklonjeni revolucionarnom radikalizmu, poput Orlanda Figesa, smatraju da su Stolipinove reforme došle prekasno i da su bile isuviše skromne da bi mogle da značajnije spreče dalje propadanje Ruskog carstva, čije poslednje decenije su bile obeležene političkom tiranijom, korupcijom, naletima gladi koje su odnele milione života, nesposobnošću cara Nikolaja II i klasnom polarizacijom društva izazvanom okasnelom industrijalizacijom Rusije i siromaštvom seljaštva tek oslobođenog feudalnih odnosa.

Slično je i sa Kraljevinom Jugoslavijom, koja je, iako u nesumnjivo boljem položaju od Carske Rusije, bila jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, sa pola miliona seljaka-bezemljaša i približno tri miliona „proleterizovanih“ siromašnih seljaka i sa drugim najvećim javnim dugom u Evropi posle Grčke. Nepismenost je, prema popisu iz 1931. godine, iznosila 44,6%, a na 1000 živorođene odojčadi umiralo je 132. Politički sistem bio je delegitimizovan stalnim korupcionaškim aferama, uticajem stranog kapitala na političke odnose, petljanjem vojske i kralja u rad Vlade i hroničnom nesposobnošću političkih stranaka da razreše nacionalno pitanje.

Uprkos ostvarivanju minimalnog napretka tokom međuratnog perioda, ni jedan jedini od navedenih strukturnih problema nije rešen, iako se Kraljevina Jugoslavija danas predstavlja kao svojevrsni romantični balkanski Beverly Hills, u kojem su i siromašni bili srećni dokle god su mogli da igraju (...)

Obim celog teksta : 2 333 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Stefan Gužvica

je diplomirao humanistiku na Anglo-američkom univerzitetu u Pragu. Trenutno pohađa post-diplomske studije na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. Bavi se istorijom Komunističke partije Jugoslavije i jugoslovenskog radničkog pokreta u međuratnom periodu.

Podeli ovaj tekst