Osnivač Sovjetskog Saveza je bez sumnje internacionalista. Lenjin je dobar deo svog života profesionalnog revolucionara proveo u egzilu (Minhen, London, Ženeva, Pariz, Krakov, Cirih, Helsinki...) i učestvovao je u gotovo svim velikim debatama radničkog pokreta. Aprila 1917, kada se vratio u Rusiju u kojoj je izbila revolucija i car abdicirao, voz je u sred Velikog Rata prolazio nemačkom teritorijom kada je Lenjin čuo Marseljezu, pesmu koja za njegove drugarice i drugove inkarnira Francusku revoluciju. Ova referenca je, u mnogim aspektima, u Lenjinovim tekstovima prisutnija od istorije carističke Rusije. Delovati jednako dobro kao jakobinci - „najbolji primer demokratske revolucije i otpora monarhističkoj koaliciji“ – i trajati duže od Pariske komune: to su bile njegove opsesije. Nacionalizmu u tome nije bilo mesta.
Boljševički vođa se kasnije prisećao: za razliku od skoro svih evropskih socijalista i sindikalista koji su dopustili da budu uvučeni u „svetu uniju“ protiv stranog neprijatelja, njegova partija, još od 1914, „nije se plašila da zagovara poraz carističke monarhije i da stigmatizira rat između dva imperijalistička grabljivca“. Čim su došli na vlast „boljševici su predložili mir svim narodima i učinili sve što je bilo ljudski mogućno da se ubrza revolucija u Nemačkoj i drugim zemljama“. Opet internacionalizam na delu.
Bio je to vrhunski paradoks koji će imati ozbiljne posledice: partija posvećena diktaturi proletarijata iskorištava iznenadni kolaps dinastije Romanova i odsustvo drugih ozbiljnih kandidata za vlast i preuzima kontrolu državnog aparata u zemlji u kojoj radnička klasa predstavlja jedva 3% populacije. U suštini to nije bilo toliko bitno u početku, jer su spas, podrška i pomoć trebali doći iz inostranstva, iz razvijenijih zemalja, od moćnijeg i politički obrazovanijeg proletarijata. To je bilo pitanje nedelja, možda nekoliko meseci: u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Velikoj Britaniji je sve više ključalo, pobune su se umnožavale. Oktobra 1917. Lenjin je postao nestrpljiv. Ruski ustanak nije više mogao čekati na „nepogrešive simptome prekretnice uoči revolucije na svetskom nivou“. Boljševici su morali otpočeti paljbu. I čekati na pojačanje.
U Berlinu, Minhenu i Budimpešti je revolucionarni sled događaja propao. Kada je nova ruska vlast ponudila „svim zaraćenim narodima neposredni mir bez aneksija i odštete“, imperijalistička Nemačka je nastavila neprijateljstvo, uverena da su ruski vojnici umorni od masakra. Da bi se spasila, mlada država se potpisivanjem Brest-Litovskog mira odrekla jednog dela svoje teritorije. Žrtvovala je prostor da bi dobila na vremenu, i dalje se nadajući revoluciji u Evropi... Ali pokrenula se kontra-revolucija: umesto „mira između radnika protiv svih kapitalista“ koji je zahtevao Lenjin, deset ekspedicijskih snaga (SAD, Kanada, Francuska, Velika Britanija, Srbija, Finska, Rumunija, Turska, Grčka i Japan) došlo je u pomoć „belogardejcima“ da povrate stari poredak.
Revolucionarna Rusija je iz ovog novog rata 1921. izašla kao pobednica, ali devastirana i bojkotovana od sila koje su bile sve više neprijateljski nastrojene što je ona manje skrivala nameru da sruši njihov režim. Nakon Oktobarske revolucije, kapital je na najvećoj teritoriji na zemlji izgubio moć. I kao da ovaj udar groma nije bio dovoljan, komunista – percipiran kao maljav, preteći, kosmopolitski, jevrejski, sa nožem među zubima – nije bio samo ruska nacionalna osobenost koja se mogla zadržati iza sanitarnog kordona, to je takođe bio unutrašnji neprijatelj, (…)
