Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

OD REVOLUCIJE DO BORBE PROTIV NACISTA

Paranoični Kaligula Staljin?

Kritika „kulta ličnosti“ koju je Nikita Hruščov 1956. godine izneo na XX Kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza krije u sebi jednu protivrečnost: staljinizam se objašnjava Staljinom kao pojedincem, a ponajpre njegovim odlukama iz 1930-ih

Omiljene teme sovjetskih novinara i pisaca krajem 1980-ih bili su obim i svirepost staljinističke represije. Prethodno nametano ćutanje i budna cenzura iz doba Brežnjeva podstakli su tu groznicu. Čak su i memoari Anastasa Mikojana, nekadašnjeg visokog državnika, člana Politbiroa i Staljinove desne ruke, prepravljani, čišćeni, prepisivani i dopisivani. Časopis Ogoniok (br. 50, 1987) objavio je nekoliko odlomaka originalnog teksta: tu se priseća kako je, u decembru 1948, Staljin skovao opsežnu zaveru protiv aparata Komunističke partije (KP) u Lenjingradu, koja se 1950. godine okončala potpisivanjem smrtnih kazni – nikad javno obznanjenih – protiv šest vodećih ličnosti, uključujući i jednog člana Politbiroa (Nikolaja Voznesenskog).

Pokret su ubrzali s jedne strane rehabilitacija osuđenih tokom Moskovskih procesa, s druge roman Deca Arabata Anatolija Ribakova, objavljen proleća 1987. u Moskvi i posvećen 1934. i ubistvu Sergeja Kirova, kao i komad Mihaila Šatrova Dalje, još dalje (januar 1988). Od istoričara koji se zanimaju Staljinovom ulogom tokom građanskog rata (3), Nikolaj Vasetski izučava način na koji je došao na vlast; Ivan Tvardovski, brat pesnika Aleksandra Tvardovskog, prenosi sećanja dekulakizovanih koji lutaju Sovjetskim Savezom.

Pisac Julijan Semjonov prenosi sećanja čekista o organizovanju Moskovskih suđenja; pisac Konstantin Simonov prikazuje necenzurisane memoare dvojice vojnih čelnika o glavnokomandujućem Staljinu, koji ga opisuju kako se satima bavi odabirom Staljinovih nagrada za književnost, ili kako na poslednjem sastanku Centralnog komiteta u svom životu osuđuje Anastasa Mikojana i Vjačeslava Molotova kao „kapitulatore pred imperijalizmom“. Staljin je javno upozorio partijski aparat o spremanju nove krvave čistke. Tri meseca kasnije, otkriće tzv. zavere „belih kaputa“, poznate i kao „doktori ubice“ – čiji su poslednji preživeli i njegova ćerka upravo objavili svoje memoare – objaviće ga celom svetu.

Ova izdanja dopunjuju Staljinov politički portret i razjašnjavaju neke od epizoda njegove vladavine, pre svega poznavanje njegovih tehnika zastrašivanja i terora: pisac Lav Razgon sreo je u jednom logoru suprugu Mihaila Kalinjina – zvanično šefa države (predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta) – koja je 1937. uhapšena. On iznosi spisak Staljinovih najbližih drugova čiji su supružnik, brat ili zet bili uhapšeni ili ubijeni. Svi oni bili su pogođeni: Lazar Kaganovič, Molotov, Mikojan, Nikolaj Čvernik, Klement Vorošilov… Ova otkrića, međutim, pokrivaju samo jedan aspekt novije istorije SSSR. Istoričar Juri Afanasijev ističe nedovoljnost, pa čak i protivrečnost, jedinih postojećih otkrića o Staljinu i njegovim praksama. U listu Literatournaïa Rossia (17. jun 1988) piše: „Mnogi bi voleli da žrtvuju Staljina kako bi spasili staljinizam, što podrazumeva izbegavanje osnovnog problema, izbegavanje pitanja: do koje je mere Staljin bio autor i istovremeno proizvod sistema koji se konsolidovao u razdoblju njegove vladavine?“ Nedelju dana kasnije, (...)

Obim celog teksta : 1 442 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žan-Žak Mari

Ilustracija: STEVO KECMAN – „Prvi na našoj listi“
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst