Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PERVERTIRANA RADNIČKA DRŽAVA

Propitivanje revolucije iznutra

Da li je autoritarno skretanje inherentno boljševičkom projektu ili proizilazi iz okolnosti koje su pritisle novu vlast? Pitanje je postavljano još u vreme Lenjinovog života, kada se iz sna o ruskom samoupravnom narodu prešlo na komandovanje masom

JPEG - 1.6 Mio
Dušan Radovanović - "Lenjin danas"

Za konzervativne istoričare, koji nastoje da diskredituju sâmu ideju revolucije, crv je već bio u jabuci: „Represija masa nije bila nesretan slučaj niti odgovor na tešku situaciju, već komponenta lenjinističkog projekta“, kaže Dominik Kolas. Njihove levičarske kolege, s druge strane, insistiraju na okolnostima koje su primorale boljševike da upotrebljavaju, u hitnim slučajevima i bez utvrđenog plana, privremena sredstva prinude kako bi odbranili revoluciju od „bele“ vojske, stranih sila i pobunjenih seljaka. Ozloglašeni staljinistički period koji je potom usledio je imao malo veze sa sâmim komunističkim projektom, a mnogo više sa građanskim ratom.

Ali pre nego što su uzdrmale istoričare u spokojstvu njihovih biblioteka, Lenjinove odluke su se detaljno propitivale i u njegovo doba, i unutar i van partije. Neki su ih opravdavali diktatom političkih i vojnih imperativa tog trenutka, dok su ih drugi, manje ili više preuranjeno, osuđivali kao autoritarno skretanje. Tri su momenta račvanja revolucije u kojima se postavljalo pitanje upotrebe sile, demokratije i države u revolucionarnom procesu: preuzimanje vlasti oružanom pobunom oktobra (odnosno novembra prema gregorijanskom kalendaru) 1917, raspuštanje Ustavotvorne skupštine januara 1918. i, konačno, suzbijanje pobune krondštatskih mornara 1921.

Samo nekoliko meseci nakon pada carizma, usred svetskog rata i nakon uspostavljanja Privremene vlade, ideja da bi boljševici mogli preuzeti vlast dobija sve veću podršku. Za ovu opciju se zalagala radnička baza partije i vojni obveznici, čiji položaj se produženjem rata sve više pogoršavao. I Lenjin je, u početku iznenađen, počeo braniti ovu opciju pred članovima Centralnog komiteta. Radikalizacija boljševika, u skladu sa političkom atmosferom trenutka, uplašila je druge socijalističke snage – leve socijaliste-reolucionare i menjševike – pa čak i saputnike kao što je Maksim Gorki. Kao predstavnik progresivne inteligencije vezane za postignuća Februarske revolucije (javne slobode, opšte pravo glasa, ukidanje smrtne kazne), pisac je brutalne oblike političkog buđenja stanovništva željnog mira i zemlje posmatrao sa zabrinutošću, čak i sa gnušanjem. Optuživao je boljševike da podstiču „sve [te] mračne instikte rulje provocirane raspadom svakodnevnog života, lažima i političkim blatom (...) zagađujući sve nezadovoljstvom, mržnjom i osvetom“.

Nasuprot tome, Lenjin je ovaj haos tumačio kao dokaz da se strukture starog režima naumoljivo raspadaju. Po njegovom mišljenju, Rusija je prevazišla buržoasku etapu revolucije, dok su menjševici, prema bukvalnijem čitanju Karla Marksa, mislili da se mora stabilizovati vreme u kojem zemlja postaje kapitalistička sila. Lenjin, posmatrač događaja, smatra da su od februara 1917. dve vlasti - Privremena vlada povezana sa Dumom (Savetodavnom skupštinom) i Sovjeti, radnički predstavnici (radnici, seljaci i vojnici) - pozvane da se suoče jedna sa drugom. Neophodno je silom srušiti diskreditovanu Privremenu vladu kako bi se uspostavio istinski demokratski program, odnosno onaj koji odgovara težnjama većine: neposredni mir, zemlja seljacima, radnička kontrola fabrika – čuveni slogan „Sva vlast sovjetima!“ Ovo će biti učinjeno u noći između 24. i 25. oktobra: crvene garde zauzimaju Zimski dvorac u Petrogradu (Sankt Peterburg), napušteno sedište Privremene vlade, bez velikog otpora.

Odlučujući se za oružanu pobunu, boljševici su preventivno branili Ustavotvornu skupštinu od militarističkog puča, poput onog koji je zamalo pobedio u septembru. U manjini nakon izbora u novembru (175 sedišta od ukupno 703), raspustili su je na prvoj sednici u januaru 1918. Ova druga odluka sa ozbiljnim posledicama izazivala je sumnje čak i među pobornicima „socijalizma sada i ovde“. U zatvoru u Breslau, Roza Luksemburg se čudila. Nemačka revolucionarka je znala da je ovo raspuštanje pogodilo socijalističke krugove i opozicione sindikaliste, a ne narod, koji je ostao indiferentan. Nije zamerala Lenjinu zbog raspuštanja Ustavotvorne skupštine, ali je bila zabrinuta što su tom prilikom boljševici ukinuli „demokratiju uopšte“. Činilo joj se da se socijalistička transformacija društva treba zasnivati na „buržoaskim“ izumima poput univerzalnog prava glasa ili slobode štampe (koju su boljševici proglašavali lažnom). „Svakako, svaka demokratska institucija, kao svaka ljudska institucija uopšte, ima svoje granice i (...)

Obim celog teksta : 2 076 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Elen Rišar

PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst