Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

BOLJŠEVIZAM I SMRT POPULISTIČKOG SNA

U ime naroda ili sa narodom?

Uoči oktobra 1917, Lenjin je procenio da je prvi pokušaj rušenja carističke vlasti decembra 1825. u Sankt Peterburgu propao zato što su pobunjenici bili „previše udaljeni od naroda“. Ako je i gledao blagonaklono na one koji su prvi bacili rukavicu u lice carizma, ipak je isticao jaz koji je odvajao boljševike od pobunjenika iz 1825. Ovi poslednji, oficiri koji dolaze iz plemstva, odbijali su bilo kakvu ideju o narodnoj pobuni. Da li se prigovor koji je Lenjin uputio pobunjenicima iz 1825. isto tako može uputiti i ruskim marksistima?

Ako su marksisti i bili na čelu radničke klase u revoluciji, bili su nezainteresovani za one koji su predstavljali ogromnu većinu stanovništva ruske imperije do 1917, za seljački svet, odnosno za one koje je Georgij Plehanov smatrao da su „manje sposobni od industrijskih radnika da preuzmu politički svesnu ’inicijativu’“. Seosko stanovništvo, kaže otac ruskog marksizma, teže prihvata socijalističku doktrinu „jer se njegovi uslovi egzistencije previše razlikuju od uslova koji su doveli do ove doktrine“.

Za razliku od Decembrista koji su narod želeli držati na odstojanju i marksista koji nisu verovali u revolucionarni potencijal seljaka, ruski Narodniki su seljaštvu pripisivali centralnu ulogu u stvaranju novog društva. Populizam ili socijalizam se pojavljuju tokom 1840-ih sa tekstovima Aleksandra Hercena, koji je napustio Rusiju 1847. Svedok neuspeha revolucije iz 1848. u Parizu, Hercen je izgubio svaku nadu u društveni i politički progres koji bi dolazio sa Zapada. Okreće se ruskim ruralnim zajednicama koje ne poznaju instituciju privatne svojine nad zemljom. To je osnova, smatra on, iz koje će se razviti egalitarni i kolektivistički principi, onda kada kmetstvo i autokratija nestanu. Narod, koji se pre toga smatrao destruktivnom silom, postaje čuvar moralnih vrednosti i oblika društvenog života koji zemlji omogućavaju da izbegne kapitalistički i buržoaski put.

U Londonu, gde je početkom 1860-ih vodio borbu protiv carizma, Hercen je pozvao radikalnu intelektualnu rusku omladinu da „ide u narod“. Nekoliko godina kasnije, ruski izgnanik Mihail Bakunjin u Švajcarskoj je također pozvao omladinu da „ostvari ideje naroda“, koje je smatrao prirodno revolucionarnim i socijalističkim. Ruski narod, slomljen i nesretan, u svakom trenutku je spreman na pobunu, smatrao je čuveni anarhista : što je potvrđeno velikim narodnim pobunama iz prošlosti, kao i nevoljama koje su usledile nakon ukidanja kmetstva 1861. Zemlja nije data seljacima, već im se prodavala.

Oko 1873. i 1874. godine, 2500 mladih, uglavnom studentkinja i studenata, raštrkalo se po selima ne bi li propovedali socijalizam. Nisu imali ni plan ni politički program, ali su bili ubeđeni u neminovnost velikog revolucionarnog ustanka. Neuspeh je proizilazio iz velikih iluzija: seljaci nisu razumeli omladinu koja je došla da razgovara sa njima o slobodi. Ideja o udruživanju zemlje je pre svega ostala strana onima koji su sanjali o tome da je individualno poseduju. Još gore, neki su prijavili „propagandiste“ policiji. U tridesetak pokrajina koje su posetili socijalistički misionari i misionarke, nijedna se nije pobunila na poziv omladine koja nije poštovala nijedno pravilo tajnosti. Pokret je propao.

Sledile su godine sumnje i polemika. Pošto je narod preopterećen svojim nevoljama i previše rezigniran da bi se pobunio, neophodno je delovati u njegovo ime kako bi se slomilo jezgro države: bomba koju je 1881. bacio anarhistički član organizacije Narodna volja usmrtila je cara Aleksandra u vreme (...)

Obim celog teksta : 1 390 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Korin Amaše

je vanredna profesorica istorije Rusije i SSSR-a na univerzitetu u Ženevi.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst