U noći 22. septembra 1997, Oružana islamska grupa (GIA) lišila je života više od 400 ljudi u zemljoradničkom selu Bentalha na periferiji Alžira. Sutradan je fotograf AFP-a Hosin Zaurar zabeležio patnju žene čija je porodica pobijena, a ta fotografija, poznata pod imenom Madona iz Bentalhe, štampana je u listovima širom sveta, postavši lice nasilja koje je pet godina drmalo Alžirom.
Tri nedelje ranije, skoro hiljadu ljudi je ubijeno u selu Rais, svega nekoliko kilometara od Bentalhe. Alžir je bio zatečen, mada se ubijanje nastavilo i, štaviše, pogoršalo. Ubijeno je još pedesetoro u Sigu u pokrajini Oran (danas pripada pokrajini Maskara) u oktobru; potom još četiristo ljudi u blizini Ami Muse u provinciji Relizan u decembru; više od hiljadu duša u Ad Čekali, u istoj oblasti u januaru 1998. godine, i još stotinu u Sidi Hamed par dana kasnije. Posle nekoliko godina ciljanog nasilja – kome su meta bili vojska, intelektualci i stranci – alžirski građanski rat je postao zaista užasan, sa masovnim ubistvima civila koja su šokirala ljude i u zemlji i van nje.
Dvadeset godina kasnije, od poljoprivredne prošlosti Bentalhe nema ni traga. Urbanizacija čitave nizije u kojoj se nalazi to selo je progutala uličice i niske jednospratnice starog naselja. Za dve decenije je svaka kuća dobila još dva sprata od crvene cigle ili sivih blokova, tako da seoske ulice danas imaju ružno crveno-sivi izgled karakterističan za savremene alžirske varoši. Jedini atraktivniji lokalitet u inače sumornom pejzažu je nova džamija. Žene napolju nose odeću u neutralnim bojama, pažljivo krijući kosu ispod marama. Muškarci vladaju javnim prostorima, a mnogi nose brade i kamis (kaftan koji se u Alžiru nosi prilikom molitve).
Rašid (30) je pristao na razgovor, ali ga obavljamo u mom automobilu da ne bismo privlačili pažnju. Ne želi da nam otkriva svoje pravo ime: „Država bi mogla da primeti Vaš tekst, tako da ne želim da mi to pravi problem“. Više nema pravi posao i radi na crno u kafiću, gde mu na kraju smene gazda daje hiljadu dinara (manje od deset evra). Pitam ga da li oseća mržnju prema ubicama svog ujaka i ostatka porodice, tim pre što veliki broj njih, ako već i sami nisu negde stradali, slobodno žive u Alžiru, možda čak i u samoj Bentalhi. Iako mu je preživeo samo jedan rođak, Rašid kaže: „Ne, oprostio sam im. Svi mi grešimo. Ako mene pitate, oni čak nisu bili ni teroristi, nego samo idioti koji nisu shvatili islam. Pravi muslimani znaju da im je ubijanje zabranjeno“. Čujemo poziv na molitvu sa zvučnika dok pored nas prolaze muškarci u kamisima u pravcu džamije. Rašid prekida razgovor i, pre nego što će se pridružiti gomili, recituje ajet „dovoljan je nama Allah i divan je On Gospodar“.
Ko je organizovao masakr?
Godina 1997. je bila kritičan momenat alžirske „crne decenije“ koja je trajala od 1992. do početka 2000-ih. Od tada naoružane islamističke grupacije, čija dejstva vlasti nazivaju „rezidualnim terorizmom“, uglavnom opstaju u planinama i na jugu zemlje. Ubistva iz 1997. imaju mnoge zajedničke osobine: nije bilo zvanične istrage, medijsko izveštavanje je bilo zabranjeno a ukupni broj poginulih je osporavan sa raznih strana. U nekim slučajevima identitet ubica i dalje nije ustanovljen. Mnogi stanovnici Bentalhe su ubeđeni da je vojska organizovala masakr u njihovom mestu, iako za to nema dokaza.
Bugara, zemljoradnička zajednica dvadesetak kilometara od Bentalhe, bila je na meti nasilja. Abdalah Agun, porodični lekar koji tamo živi već 35 godina u stanu u radničkom naselju, kaže: „Mnogo mojih pacijenata su postali teroristi, a mnogi su stradali od njihove ruke.“ Pitam ga da li može da me poveže sa nekima od njih. „Nikako. Ako kreneš da se raspituješ za njih, odmah će te uhapsiti.“ Čak i ako bih se potrudio da budem diskretan? „Mora da se šališ. Doušnici su svuda.“ Pitam ga da li bi mogao da upozna sa porodicom neke od žrtava. „Ne dolazi u obzir. Ljudi i dalje pate, iako se sve desilo pre dvadeset godina. Ne žele da pričaju o tome.“
Zato sam na svoju ruku otišao u jedan od okruga Bugare, Hauh Burelaf Kemisti, u kome je u noći 22. aprila 1997 stotinu ljudi pobijeno, kako bih pronašao ljude koji su spremni da se sećaju. Nurija je imala 24 godine kada je na svoje oči ostala bez dve sestre i nećake. „Pričam sa Vama i možda izgledam u redu, ali iznutra sam slomljena.“ Pitam je o povelji „nacionalnog pomirenja“, usvojenoj 2005, koja je amnestirala bivše članove oružanih grupacija i garantovala finansijsku pomoć porodicama ubijenih od strane vojnih snaga. Nurija kaže: „Stvari su se vratile u normalu od 2005, a to što je država uradila je dobro. I hvala Bogu pa danas imamo vodu i gas.“
Priključuje nam se njen sestrić Halid, koji je imao 11 godina kada su mu ubili majku, i kaže: „Ja sam protiv povelje – ubijete nekoga i neko vas ostavi na miru? Ne valja to.“ Halid sada živi sa tetkom u kući u kojoj su se desila ubistva. „U gradu nekad vidim bivše teroriste i tad pređem na drugu stranu ulice.“ Nije oženjen i nema ni posla ni zemlje. „I kada dobijem posao uglavnom radim na tuđoj zemlji za 1200 dinara (10 evra) dnevno.“ Da li se Halid prijavio za državni kredit za pomoć mladima da nađu posao? „Nikad! To nije dozvoljeno jer kredit mora da se vrati sa kamatom, a ja sam verujući musliman.“ Posle još tri rečenice islam je postao tema razgovora. Halid kaže: „Molim se pet puta dnevno, uglavnom u džamiji. Jeste li Vi musliman?“ Odgovaram da nisam. „Ali verujete u Boga, zar ne?“ Odgovaram odrično. Halid se iznenada razbesneo: „Izlazite iz moje kuće. Odmah. Nemam ništa više da Vam kažem.“
„Izgubiti rat i osvojiti duše“
Takva vrsta ekstremne religioznost nije neuobičajena i prisutna je i vidljiva (…)
