„Srela sam Gijoma, Francuza, 1996. Služio je u civilnoj službi i studirao u Libanu. Od tada smo nerazdvojni“, priča Lina. četrdesetogodišnja libanska arhitektkinja. Ipak, ova veza nije bila jednostavna. „Ja sam muslimanka, a on hrišćanin. Ovde se nismo mogli venčati, jer ne postoji građanski brak. Zbog toga sam se udala na Kipru 2000“. Par je potom dao izjavu o svojoj vezi pred libanskim i francuskim autoritetima u Bejrutu. Lina je dobila francusko državljanstvo nakon godinu dana, ali su ostali u zemlji kedara (Libanu). Gijomu se tamo sviđa, bez obzira na administrativne prepreke koje im otežavaju život: on svake godine mora obnoviti boravišnu dozvolu. „Svi koraci su teški. Muka mi je od toga“, kaže ovaj četrdesetpetogodišnji savetnik za nekretnine.
Kada se 2004. rodio njihov prvi sin, Lina je otkrila kako ovi problemi nisu ništa spram onoga što je dolazilo: „Moje dete, rođeno u Libanu od libanske majke, mora da ima boravišnu dozvolu kao da je stranac!“, budući da u Libanu, kao i u celom arapskom svetu, Kuvajtu, Kataru, Siriji, Omanu, Sudanu i Somaliji, majkama ne dozvoljavaju da prenose državljanstvo na svoju decu. To je moguće jedino u slučaju kada je otac nepoznat.
Od tada se par, koji ima dva sina, svake godine suočava sa pitanjima starijeg deteta: „Šta sam ja? Zašto nemam libanski pasoš?“ Lini je teško da kaže: „Ti si Libanac, ali manje nego ostali“. Otac kaže da je frustiran jer mu sinovi neće imati pristup javnoj školi, javnom zdravstvu, vlasništvu, pokretanju preduzeća ili određenim profesijama. A taj ne-status je nasledan.
Zejnab, čiji život je prepričan u dokumentarcu All for the Nation iz 2011, režiserke Karol Mansur, nema čak ni lična dokumenta. Rođena je i odrasla u Libanu, ali je njen otac, Egipćanin, preminuo pre nego što je stigao da je prijavi u Egiptu. Ona ne postoji u registrima libanske države. Još gore, njena majka je bila primorana da smesti svoju decu u sirotište: bez državljanstva, bez ikakvih prava, bez besplatnog obrazovanja, ničega.
U istom dokumentarcu, egipatski advokat Adel, koji je oženjen Libankom sa kojom ima dvoje dece, govori o proterivanju iz Libana. Također govori o finansijskoj nedostižnosti boravišne dozvole za Liban: besplatna je za Francuza Gijoma, ali ne i za njega. Povrh svega, njegov zahtev može biti odbijen. U tom slučaju ovi muževi i očevi imaju samo nekoliko dana da napuste teritoriju i svoju porodicu.
U dvadeset i dve zemlje članice Arapske lige državljanstvo se stiče srodstvom ili brakom, naturalizacijom, dvostrukim državljanstvom, odricanjem od jednog državljanstva da bi se dobilo drugo, pravom tla i pravom krvi. No žene su najviše oštećene zakonima o državljanstvu. Iako su 1951. ratifikovale Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), skoro sve ove zemlje imaju rezervu prema članovima 2 i 9, koji se tiču mera prenošenja državljanstva na decu.
Zbog toga se razna udruženja bore za jednaka prava. Muškarci mogu preneti državljanstvo suprugama strankinjama i svojoj deci, gde god da su rođena. Strankinje udate za Arape imaju više prava i manje ograničenja nego lokalne žene udate za ne-državljane.
To je slučaj Suzi Halil, koja je srela Adnana Halila 1977. na univerzitetu u Arizoni. Ona je tada bila dvadesetpetogodišnja Amerikanka. On (…)
