Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ZASTARELI ŠPANSKI USTAV

Katalonska kriza je rođena u Madridu

Suprotstavljajući se po pitanju katalonske nezavisnosti, političke vođe u Barseloni i Madridu ipak liče: veruju da će njihova nepopustljivost baciti u zaborav korupcijske skandale koji ih preplavljuju. Plodno tlo za nadmetanje, kao i za represiju. Zamišljanje rešenja sukoba, pak, podrazumeva vraćanje na korene krize

Gledajući iz Evrope, pozicije suprotstavljenih strana u pogledu katalonskog pitanja mogle bi izgledati čudno, štaviše i hirovito. Međutim, one poštuju dve strategije koje se mogu bolje uočiti ukoliko se napusti interpretativna mreža „separatizam versus centralna država“. Ne zato što je ova mreža pogrešna (svako je potvrđuje), već zato što ona maskira drugi, dublji problem: Španski Ustav nije evoluirao od njegovog usvajanja 1978, tri godine nakon smrti diktatora Franka, gubeći malo po malo kontakt sa realnošću društva koje bi ovaj akt trebalo da strukturira. Interpretacija separatista ne objašnjava zašto je španski premijer 1. oktobra zapalio Kataloniju pozivajući je na izbore, niti zašto je njegov katalonski ekvivalent proglasio nezavisnost bez ikakvog realnog učinka, kojim nisu zadovoljni ni pristalice ni protivnici. Odgovor je u tome da je katalonska kriza oblik teritorijalizacije sukoba koji je rođen negde drugde.

Od početka provođenja drakonske politike štednje 2011, Španija prolazi kroz period nestabilnosti koji se ogleda u sve ozbiljnijim krizama: pokret za okupaciju trgova „M-15“ iz 2011. ; kriza parlamentarne reprezentacije 2015. i 2016. (što dovodi do 315 dana bez vlade, dok tekuće poslove obavljaju ministarski saveti čiji mandat je istekao); i secesionistički katalonski izazov. Koji je problem koji leži u osnovi ove tri krize? To su principi Ustava. Oni su zamišljeni kao početak prelaza iz frankizma u demokratiju, ali su na kraju sprečili proces koji je trebalo da ga omogući.

Znali smo i za demokratičniji pravni tekst. Sistem aforamiento je, na primer, ostatak starog režima zbog kojeg 17.000 osoba izmiče prvostepenoj presudi, što znači da im presuđuju viši sudovi koji su osetljiviji na intervencije izvršne vlasti. Sličan izuzetnom statusu koji u Francuskoj štiti predsednika i vladu, ovaj sistem u Španiji pokriva sve parlamentarce (uključujući i regionalne parlamente) i sudije. Političkim partijama također daje „fundamentalnu“ ulogu u „političkoj participaciji“ (član 6) koja daleko prevazilazi ulogu doprinosa u formiranju javnog mnenja, kao što je to slučaj u većini demokratija.

Dok se drugde opšta volja smatra transcendencijom individualnih interesa, španski sistem razvija organicističku viziju sveta: mase moraju biti oblikovane da bi postale narod. Tako je frankistički režim organizovao društvo oko Nacionalnog pokreta i Vertikalnog sindikata. Nakon smrti diktatora, Španija se otvorila za politički i sindikalni pluralizam, ali nije promenila definiciju njihove fukcije. Građanke i građani glasaju za formaciju koja potom bira svoje predstavnike na zatvorenoj listi, srazmerno dobijenom opštem rezultatu. Predstavnici pak nemaju stalne funkcije u svojim izbornim jedinicama.

Manje od udruženja individua zasnovanih na ideološkom afinitetu, španske političke partije su strukturirane kao korporacije koje su slabo propusne za javno raspoloženje i koje su zaštićene od vlastite aktivističke baze. Kako se onda čuditi njihovom stepenu korupcije? Otkrića u vezi sa „aferom Gurtel“ – 43 miliona evra je prebačeno u Narodnu partiju (Partido Popular, PP) – pojavljivala su se nekoliko godina gotovo svakodnevno u novinama. Međutim, to je samo jedan od brojnih skandala u vezi sa korupcijom koja je postala sistemska. Španski ogranak organizacije Transparency International je 2014. zahtevao „otvaranje zatvorenih partijskih lista“ i „objavljivanje njihovih računa iz tromesečnog perioda pred kampanju za izbore“. Poziv je ostao mrtvo slovo na papiru.

Republikanske nostalgije

Ali čemu se čuditi na slici partijskog sistema u kojem su institucije zasnovane na Ustavu iz 1978. ograničene kompromisom između demokratije i frankizma? Očevi ustavnog teksta su pre svega nastojali da spreče nastavak građanskog rata. Projekat je stoga zahtevao osnovu koja se nalazi negde između kasikističkog sistema tipičnog za nacionalno-katoličku Španiju i demokratije. Od ove osnove je društvo vremenom trebalo da se prebaci na „čistu demokratiju“. Ali umesto promene teksta iz 1978. zemlja ga je, naprotiv, učinila neprikosnovenim: Španija od izrade ustavnog teksta nije nastavila rad na njemu, zbog čega nije ispunila obećanje koje je podupiralo demokratsku tranziciju.

Doduše, špansko društvo je napustilo vrednosti i ponašanja povezane sa diktaturom. Četrdeset godina nakon završetka cenzure ovde se diskutuje o dobrovoljnoj eutanaziji, o pitanjima roda, seksualnosti i rekreativnoj konzumaciji droga. Frekvencija i sloboda tona sa (...)

Obim celog teksta : 2 070 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Sebastjan Boer

je direktor katalonskog magazina Quadern de les idees, les arts i les lletres i vandredni profesor u Toulouse Business School.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst