Američki oldtajmeri, oronule fasade, starinska estetika: za većinu posmatrača, svakodnevni život na Kubi ilustruje zastarelost tamošnje političke retorike. Ovo komunističko ostrvo deluje zamrznuto u prošlosti. Miris naftalina tek ponekad nadjača parafinski dim: osamdesetšestogodišnji predsednik Raul Kastro retko kada počinje svoja obraćanja ne duvajući u rođendanske svećice nekog bitnog događaja. „Pedeset i pet godina od proglašenja socijalističkog karaktera revolucije”, prilikom otvranja VII Kongresa Komunističke partije Kube (PCC), 16. aprila 2016; „Sto šezdeset i prva godišnjica rođenja našeg nacionalnog heroja Hose Martija”, tokom otvaranja luke Marijel, 27. januara 2014; „Pedeset i pet godina od pobede revolucije”, na zatvaranju zasedanja osme legislature Narodne skupštine, 21. decembra 2013...
Ako lica heroja Sijera Maestre na Trgu Revolucije u Havani – iscrtana na ogromnim panelima na kojima je predstavljen njihov ulaz u grad Sijenfuegos – deluju sveprisutna, to nije zbog potrebe da se prizove davna prošlost, već da se uokviri sadašnjost. Nema sumnje da je ovo ostrvo zamrznuto. Međutim, zamrznuto je u sadašnjosti: sadašnjosti stalno osporavane revolucije.
Gotovo šezdeset godina nakon što su „trijumfovali”, može se postaviti pitanje šta bi o pravcu razvoja zemlje za koju su davali svoje živote mislili zabrađeni kubanski revolucionari. Kada bi jedan Ernesto „Če” Gevara ustao iz groba, da li bi mogao da prepozna zemlju u kojoj je živeo? Da li bi ga to što borba još uvek traje više iznenadilo od svih promena? Verovatno da ne bi, jer se i jedan novinar koji je 2011. prešao celo ovo ostrvo muči da pronađe tragove te borbe samo šest godina kasnije...
Muzej revolucije, Havana. Dvorane stare predsedničke palate pričaju priču o podvizima gerilaca – godinu ipo godinu – kroz hiljadu i jedan uspon i pad. Napad na kasarnu u Monkadi, 26. jula 1953; ukrcavanje na jahtu Granma, 25. novembra 1956; pobednički ulazak Fidela Kastra u Havanu, 8. januara 1959... Od svih priča o epskim bitkama u latentnim sukobima Hladnog rata, samo jedna je posvećena ekonomskim i socijalnim pitanjima. Doduše, taj deo izložbe se renovira, a posetiocima se preporučuje da ga brzo obiđu.
Kako bi se prišlo jednom od panoa nakrivo naslonjenih na zid, treba proći ispod sigurnosne ograde – uz saglasnost muzejskog službenika kog takav prestup trže iz letargije. Na panou je okačen „jedan primerakˮ izdanja Granme, zvaničnog glasila PCC-a, od 16. marta 1968. u kom Fidel Kastro piše velikim slovima: „Stvorićemo zdraviju atmosferu, sve ćemo počistiti, napravićemo pravi radnički narod!ˮ U drugom članku, ove dnevne novine detaljno prenose mere velike „revolucionarne ofanziveˮ koju je vođa upravo najavio: „vlast će nastaviti sa nacionalizacijom svih preostalih privatnih prodavnica u zemlji. [...] Ne samo da su svi privatni barovi eksproprisani, nego su svi barovi zatvoreni – uključujući i one u državnom vlasništvu.ˮ „Moramo naučiti narod da je jedino što će mu omogućiti da zadovolji svoje potrebe i što ga može obogatiti njegov rad, znoj i naporˮ, zaključuje Kastro.
Na par metara od dvorišta muzeja u kom, ovog aprila meseca, turisti smlaćeni vrućinom promatraju relikvije gerilaca, konobari i konobarice restorana Ča-ča-ča se njišu u ritmu starog Madoninog hita: „Jer mi živimo u materijalističkom svetu/I ja sam materijalistička devojka...ˮ Ovaj privatni restoran – ili paladar kako ih ovde zovu – otvoren je pre otprilike godinu i po dana. U njemu, desetak zaposlenih poslužuje jela koja bi zadovoljila i najsofisticiranije gurmane: file minjon od cepkane prasetine sa serano šunkom (oko 14 evra), sveža riba pržena na belom luku (oko 13 evra), jastog „a la planšaˮ (oko 19 evra). Cene u meniju izražene su u konvertibilnim pezosima (koji se označavaju sa CUC), valute koja je izvorno bila namenjena da se kosristi isključivo u turističkom sektoru, ali koju su u međuvremenu krenuli da koriste svi. U upotrebi je još jedna valuta pored ove „jakeˮ monete čiji je kurs vezan za dolar – tradicionalni pezos, dvadeset i pet puta slabiji. I, dok je minimalna zarada na Kubi 225 pezosa (oko 8 evra), cirkanje mohita u paladaru Ča-ča-ča staje 5 CUC (oko 4,50 evra).
Dve hiljade i desete godine, u Havani je bilo jedva stotinak paladara. Danas ih ima preko hiljadu. „Desetak ih sigurno posluje sa prometom od preko milion dolara,ˮ kaže nam jedan vrsni poznavalac hotelskog sektora koji, kao i većina naših sagovornika, izgleda da smatra da je diskrecija preduslov za bilo kakav razgovor.
Pravila su stroga, a ljudi fleksibilni
Koji je razlog ovog skoka? „Osavremenjivanje kubanskog socijalizmaˮ – proces reformi koji je pokrenuo Raul Kastro kada je došao na mesto predsednika (privremeno 2006, a potom na izborima dve godine kasnije), a Kongres usvojio 2011. Tvrdeći da ostaje veran putu svog starijeg brata, šef države je otvorio vrata umnožavanju „radnika za svoj računˮ koji su u međuvremenu počeli da bivaju pozivani i da učestvuju u raskošnoj prvomajskoj paradi. Ovi tropski sitni preduzetnici mogu da se bave jednim sa liste od 201, većinski manuelnog, odobrenog zanimanja: štimer muzičkih instrumenata, zidar, iznajmljivač svečane odeće, klovn, putujući trgovac poljoprivrednim proizvodima, šetač pasa, restorater... Fidel Kastro je hteo da slomi privatni sektor? Broj cuentapropristas (samozaposlenih) je porastao sa oko 150000 u 2010. na više od pola miliona u 2016, a privatni sektor (radnici za svoj račun i zadruge) već upošljava 30% radno aktivnog stanovništva (ukupno, otprilike pet miliona ljudi).
Centri gradova zuje od dosad neviđene aktivnosti. Havana se upoznaje sa prvim (skromnim) saobraćajnim gužvama, naročito na Malekonu, slavnoj aveniji uz morsku obalu. Pokazuje se da saobraćaj ume da bude zakrčen i izvan glavnog grada. Dalje na istok, u Kardenasu, glavna ulica podseća na košnicu u kojoj se taksi-bicikli i kolica utrkuju za trake asfalta koje krivudaju između rupa na putu. U Trinidadu, na obali Karipskog mora, broj restrorana je porastao devet puta od 2010. U prizemlju svake zgrade po centrima gradova može se kupiti nešto: kožni ili drveni suveniri, sitnice i džidžabidže, statue Sijuks indijanaca (!), razne slike koje sve međusobno liče... I – svugde – Čeov lik: na šoljama, kačketima, majicama, pepeljarama. „Zemlja se više promenila pod Raulom nego za pedeset godina revolucijeˮ, jednoglasno zaključuju svi sa kojima smo razgovarali. Jer, „osavremenjivanjeˮ ne obuhvata isključivo samozaposlene.
Pažnju privlače leci okačeni na drveću duž Pasea del Prado, zasenčene avenije u centru glavnog grada: „Na prodaju, dvospratna kuća, slobodna: dođite i uselite se, 25000 dolaraˮ, „Na prodaju, kapitalistički stan u centru Havane, 18000 dolaraˮ. Od 2011, Kubanci mogu da kupuju i prodaju stanove – uključujući „kapitalističkeˮ – to jest, one izgrađene pre revolucije (što je, kako nam je objašnjeno, „garancija kvalitetaˮ). Kao što su se ljudi ranije u tajnosti bavili zanimanjima koja su odobrena 2011, ni tržište nekretnina nije tek sad nastalo. Doduše, sada je ozakonjeno i regulisano: samo državljani mogu da dobiju tapije. No, kao i uvek, na Kubi su pravila stroga, a ljudi fleksibilni.
„Gde bih mogao da pronađem agenta za nekretnine?ˮ, pitamo, prilazeći grupici ljudi koji su se sakrili od prolećne vrućine ispod jednog drveta. „Ja se time bavimˮ, odgovara nam mlada žena pruživši svoju vizit-kartu (ovo zanimanje je zavedeno pod rednim brojem 148 na spisku nedavno odobrenih zanimanja). Ona zapisuje ponude o kupovini i prodaji stanova ljudi koji su se sa njom našli tog nedeljnog popodneva u malu raskupusanu školsku svesku. Želja stranca da kupi nekretninu je ne iznenađuje, stoga ona predlaže (…)
