Sedeti pred televizorom u Havani nije baš zabavnije nego u Parizu. Suvoparni informativni izveštaji o vlasti, didaktički zahtevne obrazovne emisije, „izborˮ TeleSur-ovih programa koji, pored toga što ih uglavnom finansira venecuelanska vlada, ne idu uživo... Kako Kubanci ovo trpe?
„Jednostavnoˮ, odgovara Mariela, „ne gledamo TV!ˮ Od TV-a ovde je popularniji El Paquete („paketˮ). El Paquete, najnoviji kubanski izum protiv kontrole radio i TV sadržaja, nudi izbor članaka, izveštaja, serija ili časopisa. Pokrenut u Majamiju, on svake nedelje kruži Kubom: za cenu od jednog do dva dolara, svako može da prebaci sadržaje koji ga zanimaju sa prodavčevog hard diska. Prema časopisu The New Yorker, ovo je najbitnije privatno preduzeće na ostrvu: ima oko 45000 „zaposlenihˮ i beleži promet od pola miliona dolara nedeljno. Ova usluga stiže do svake druge osobe na Kubi, uključujući i one koji žive u mestima u kojima imaju tek nekoliko sati električne energije dnevno.
Izdanje od 5. juna 2017, bilo je „teškoˮ 921 gigabajt (GB). U njoj su se mogli naći: brojni „filmski programiˮ raspoređeni prema žanru (te nedelje „Avanturaˮ), po glumcima („Brus Vilisˮ) i po sagama („Terminatorˮ); informacije izlasku novih video-igara, filmova ili o novim tehnologijama; 41 GB rialiti emisija na španskom i isto toliko na engleskom; najnovije ponude sa Revolico.com, veb-sajta koji se bavi kupovinom i prodajom dobara i usluga (uključujući prostituciju); video-igre za sve vrste konzola; aplikacije za smartfonove; muzika; manga stripovi; serije („stareˮ, „kubanskeˮ, „noveˮ); dokumentarci (Veliki zločini iz prošlosti, SAD); izbor epizoda emisije „The Voiceˮ; revije (moda, sport, fotografija, tehnologija). Jedine političke informacije prenose se iz zvanične kubanske štampe (Granma, Juventud rebelde [Pobunjena mladost], itd.). Moža to obšanjava zašto se El Paquete toleriše iako je protivzakonit.
R. L.
