U predvečerje pritisnuto vlažnom jarom, buvljak u ulici Surabaja na obali kanala gotovo da je pust – mirno utočište usred haosa automobila i motorcikala koji zasićuju centar Džakarte. Ipak, Dikija Rahmu, vlasnika tezge prepune tradicionalnih marioneta, dragocenih predmeta i pravih i lažnih antikviteta, šarm ove neobične tišine jedva da dotiče. On sedi za stolom sa klijentom i kritikuje „organizatore demonstracija“, koje su tokom oktobra i novembra potresale indonežansku prestonicu i zastrašile turiste. Zna i ko je krivac: Odbrambeni front islama (FPI) i njegove pristalice. Oformljena u vreme pada diktature 1998. godine, uz blagoslov vojske i policije, ova militantna grupa muslimanskih ekstremista uspela je da protegne pipke i do neukaljanih političkih krugova.
Veče pred održavanje lokalnih izbora, FPI je uspeo da uz pomoć prijateljskih organizacija okupi šarenoliku gomilu islamskih fundamentalista, iskreno zabrinutih muslimana za budućnost svoje veroispovesti i običnog stanovništva nezadovoljnog politikom gradskog guvernera (ekvivalent gradonačelnika), Basukija Tajađe Purname, poznatijeg kao Ahok, hrišćanina kineskog porekla. Ne bez uspeha: Ahok je na početku predizborne kampanje bio apsolutni favorit, ali je izgubio od Anisa Basvedana, koji će na funkciju stupiti u oktobru 2017. godine. Njegov razvojni put simbolizuje razvoj ove zemlje: kao rektor Islamskog univerziteta Paramadina (Džakarta) pročuo se po kvalitetnim predavanjima (posebno na temu ljudskih prava) i progresivnim stanovištima. „Imamo mi naše islamiste i fundamentaliste“, izjavio je 2010. godine za Le monde diplomatique. „Međutim, politički i demokratski proces delimično ih je apsorbovao.“ U međuvremenu bi se moglo učiniti da su fundamentalisti ti koji su apsorbovali njega. Napustivši predavanja zarad bavljenja politikom, prihvatio je tutorstvo FPI-a i njihovih kompanjona, koji su pokrenuli veliku hajku na tadašnjeg guvernera: optužen za kritikovanje Kurana – što su i mnogi muslimani negirali – guverner je u maju, po završetku suđenja pod optužbom za bogohuljenje, završio u zatvoru.
„Prodali su našu religiju“, ogorčen je Diki Rahma, i sam musliman ali žestoki pristalica Ahoka zbog poteza koje je vukao s pozicije šefa prestonice: borba protiv korupcije, pomoć najsiromašnijima – posebno za školovanje dece i pristup zdravstvu – renoviranje grada, ali i čišćenje kanala na kom sada ćaskamo. Prema njegovom mišljenju, guverner je „uznemirio previše interesa“.
Naš sagovornik, koji ne pije alkohol i moli se pet puta dnevno, kaže da poštuje svoju… „indonežansku“ religiju, prilagođenu lokalnim uslovima. Pojašnjava: „Naš islam oduvek je bio tolerantan, za razliku od onog sa Bliskog istoka.“ Tolerantan „prema drugim veroispovestima“ (katoličanstvo, protestantizam, hinduizam, budizam i konfučijanizam zvanično su prepoznati na isti način kao islam). Tolerantan „prema muslimanima“. Ukoliko u ovo sumnjate zbog scena javnog bičevanja preljubnica i homoseksualaca od strane lokalnih vlasti u Aćehu (severozapad zemlje) – jedinoj provinciji u kojoj se vlada prema šerijatskom zakonu – na ulicama Džakarte i drugih gradova stvari stoje drugačije. Ovde ćete retko videti ženu odevenu u hidžab; Indonežankama ne trebaju pratioci da bi izašle iz kuće ili otišle na posao; kad ne stoje na ivici trotora čekajući moto-taksi Go-Jek, nešto poput Ubera za motorcikle, kojima bez poteškoća upravljaju, voze automobile i dvotočkaše, ponekad s kacigom preko marame za glavu. Mladi redovno koriste društvene mreže, koje su u Indoneziji zastupljenije nego u većini drugih azijskih zemalja. Dečaci i devojčice (ne nužno pokrivene) sasvim se prirodno okupljaju u kafićima i restoranima. Samo je odsustvo alkohola u većini lokala ono što nas podseća na to da je 87% stanovništva muslimanske veroispovesti.
Principi tolerancije odolevaju udarcima
Međutim, „iako je Indonezija muslimanska zemlja, ona nije islamska država“, pojašnjava Jakob Tobing, predsednik Lejmena instituta, koji zagovara međureligijski dijalog. Osvrćući se na istoriju, on podseća na to da su očevi osnivači ove zemlje – „i majke“, prkosno dodaje, jer je „bilo i militantnih žena koje su se borile za nezavisnost“ – mogli da odluče i da se islamski zakon primenjuje na sve. Taj je predlog bio predmet rasprave, ali je odbijen. Sukarno je već prvog juna 1945. godine – dva i po meseca pre proglašenja nezavisnosti – predložio usvajanje „pet principa“ pancasile: veru u Boga, nacionalno jedinstvo, narodni suverenitet, humanizam i socijalnu pravdu. Takvu „filozofiju države“ ionako je bilo teško primeniti, što će dvadesetak godina kasnije i sam obrazložiti na našim stranicama. Uprkos brojnim turbulencijama i tridesetogodišnjoj diktaturi generala Suharta (1966–1998), ti principi, čak i kada su trpeli napade, odolevali su im.
Početkom 2017. godine, jedna mlada žena koja je u Džakarti poželela da ćerku upiše u obližnje jaslice bila je upitana da li je beba muslimanske veroispovesti. Tek rođena, a već da joj se određuje vera? Ljutita majka objavila je poruku na društvenim mrežama. Protest koji je usledio bio je toliko snažan da su upravnici jaslica morali da se povuku. Valentina Sagala, spisateljica i aktivistkinja za prava žena, u tome vidi dvostruku simboliku: „onu (koja slavi) vezanost građana za pancasilu“, ali i „(uznemirujući) prodor regresivnih ideja“. Fajsal Sukanta, sociolog koji izučava ponašanje mladih za potrebe multinacionalnih kompanija, uviđa „porast religijskih vrednosti u proteklih četiri ili pet godina, posebno među omladinom“. One upućuju na „potvrđivanje identiteta, pre nego na fundamentalizam. Infiltriraju se u kulturu iz koje su bile isključene i odatle stvaraju nove proizvode.“ Takve su, recimo, kreme za lice, halal ali izbeljujuće (za porcelanski ten, kao iz japanskih i južnokorejskih sapunica), ili visoka moda Anise Hasibuan, koja je prošlog septembra učestvovala na njujorškoj Nedelji mode (Fashion Week). Mogli bismo isto tako da citiramo i Voice of Baceprot, rok bend koji čine tri devojčice u zaru i koje su hiljadama kilometara udaljene od bigotizma. „S gotovo 14.000 ostrva, 700 lokalnih jezika, 300 etničkih grupacija i 200 veroispovesti, Indonezija je isuviše pluralna da bi bila netrpeljiva“, uverava nas on.
Mnogi bi u to voleli da poveruju. Međutim, primer mladog Darsama Sakrotomoa, koji ima tek 20 godina, kosu ofarbanu kao K-pop zvezda, obučenog po poslednjoj modi, pokazuje drugu stranu medalje ovog uspona „religijskih vrednosti“. Našli smo se u njegovoj porodičnoj kući u Serangu, tri sata udaljenom od prestonice – u veličanstvenoj vili smeštenoj u zatvorenom rezidencijalnom kompleksu, do kog se dolazi prolaskom kroz predgrađa na obodu Džakarte i, potom, kroz zelene krajolike pirinčanih polja. Poput drugih mladih Indonežana iz privilegovanih miljea, i ovaj sin visokog zvaničnika otići će u inostranstvo kako bi usavršio obrazovanje – ovog leta na nekoliko nedelja u Seulu, pa na nekoliko meseci u Parizu. Ipak, u usputnom razgovoru koji vodimo u porodičnom salonu, mladi Darsan iskazuje podršku Ahokovom progonu, ne iz političkih razloga, već zato što „muslimanima ne mogu da vladaju nemuslimani. Tako je zapisano u Kuranu.“ Da li mu ukazati na to da je, recimo, Musdah Mulija, profesor državnog Islamskog univerziteta, predsednik Indonežanske konferencije o religiji i miru i bivši savetnik pri Ministarstvu vera (1999–2007 ), dakle neko ko nije potpuni duduk za Kuran, iz istih osnova Knjige dokazao suprotno ? On odmahuje rukom i odbacuje argumente tog „kapitalističkog liberala“, nakon čega započinje tiradu protiv Kineza – zapravo protiv Sinoindonežana, od kojih neki naseljavaju ovaj arhipelag još od XV veka, a većina od XIX i početka XX veka. Iako Indonežani, oni nisu poput drugih…
Slično smo čuli o od zamenika urednika jednog velikog nedeljnika iz Džakarte, koji nas je izveo u Citos mol, jedan od tržnih centara koji privlače dobrostojeću (…)
